Како је у СССР-у настао атомски сат

До тада се тачно време проверавало помоћу часовника са клатном. Дежурни службеник је путем телефонске линије јављао сигнал радијској станици, одакле се емитовао програм, а тамо би телеграфским кључем давали звучни сигнал. Међутим, такав систем није био сасвим прецизан.

Атомски часовници, вишеструко прецизнији од дотадашњих, нису били потребни само у свакодневном животу. Посебна служба јединственог и високо прецизног времена, основана при совјетском институту, у почетку их је развијала за потребе оружаних снага. Били су неопходни у ваздухопловству и навигацији, радио и телевизијском емитовању, средствима везе — свуда где су важни и најмањи делови секунде. Еталонска мера, настала 1964. године, омогућавала је да се добије и сачува тачна вредност атомске секунде и атомске временске скале. Заснивала се на квантномеханичким водоничним генераторима и групи високопрецизних кварцних часовника.

Главни конструктор атомског часовника био је научник Сергеј Пушкин. Уређај је заузимао неколико просторија, укупне површине око 1.000 квадратних метара, у којима су се одржавали стална температура, влажност ваздуха и јачина магнетног поља. Зграда у којој се налазио била је подигнута на темељу отпорном на земљотресе. Три године касније, атомски сат је и званично одобрен. Сигнали радио-станица Државне службе за време и учестаност усклађени су са међународном временском скалом 1972. године.

Совјетски атомски часовници сматрају се једним од најпрецизнијих мерних уређаја на свету. Њихова грешка је изузетно мала: свега једна секунда на 500.000 година, под условом да се овај технолошки подвиг не проверава и додатно подешава.