Како су се у Бољшом театру преносиле представе телефоном

Већ 1882. године у Русији су радиле прве градске телефонске станице — претплатници у Санкт Петербургу, Москви, Одеси и Риги већ су међусобно разговарали телефоном. Истина, овакав начин повезивања био је доступан само имућнијим људима. Зато се може замислити какво је узбуђење настало када се у пролеће те године у једним московским новинама појавио оглас да се у стану лекара Богословског може слушати опера „Риголето“ — звук ће телефонским жицама бити пренет директно из Бољшог театра.

Опера преко жица

Идеју да се позоришне представе слушају на овај начин осмислио је француски инжењер Клеман Адер. На Светској изложби у Паризу 1881. године представио је театрофон — телефонски уређај који је омогућавао пренос просторног звука са позоришне сцене. Микрофони су постављани око сцене, а звук се одатле преко два канала преносио до пријемника удаљених и до три километра.

Међу првим слушаоцима био је и књижевник Виктор Иго. „Деца су била одушевљена. И ја такође“, записао је у свом дневнику.

Заиста је било чему да се човек диви. „Опера преко телефона“, упркос техничким недостацима, стварала је готово потпун утисак присуства. Док су се извођачи кретали сценом, звук је час прилазио, час се удаљавао, а могло се чути чак и како публика у сали листа програме и аплаудира омиљеним извођачима. Права магија!

„Чује се неко нејасно зујање“

У марту 1882. године позоришни пренос телефоном стигао је и до Москве. Друштво за спасавање на води добило је одобрење Министарства царског двора за извођење пробних преноса. Један од његових чланова и велики заљубљеник у ову новину, лекар Виктор Богословски, спровео је телефонску линију до свог стана у средишту града. Одређеног дана у Бољшом театру постављено је дванаест предајника, са којих се звук преносио до телефонских слушалица.

Слушање се плаћало: рубља за десет минута. Цена није била мала, али је одушевљење било јаче од туге за потрошеним новцем.

„Утисак је запањујући! Када се обе слушалице прислоне уз уши, најпре се чује неко нејасно зујање, али се затим сви звуци разазнају сасвим јасно“, писала је московска штампа.

Срећници који су купили улазнице за први пренос, а са њима и они који су се надали да ће се, користећи гужву, непримећено увући бесплатно, окупљали су се у ишчекивању почетка испред лекаревог дома. За сваки случај, тамо је послата и полицијска патрола.

Следећег јутра, јавност је упала у продавницу Јосифа Дациара на Кузњецком мосту, где су се продавале карте и инсталирали телефони. Сви су желели да „помоћу жица, електричне струје и одговарајућих уређаја, на даљину слушају музику, певање и разговор“. У слушалице су допирале арије из „Риголета“, „Демона“ и „Фауста“. За слушање целе опере требало је издвојити читаво богатство — око 25 рубаља. Толико је месечно зарађивао скромни чиновник. За једно вече оперу је на овај начин слушало око 150 људи.

Међутим, новина је убрзо престала да буде занимљива: разлог није била само висока цена већ и квалитет преноса. Ма шта новине писале, телефонска веза није могла да пружи ни приближно тако добру акустику као позоришна сала.

Ипак, оглед је био успешан. Већ током лета исте, 1882. године, у Москви је почела да ради прва градска телефонска станица.