Зашто је Лењин желео да сруши Бољшој театар?

Након револуције 1917. године, када је младој држави очајнички био потребан новац, бољшевици су сматрали одржавање Бољшој театра недоступним луксузом. Штавише, сам Владимир Лењин, иако је поштовао уметност, и даље је сматрао оперу и балет страним пролетаријату.

У Бољшој театру, поред класичних продукција, могли су се видети балет „Стењка Разин“ и опера „Бојник Потемкин“, који су одјекивали идеологијом тог времена. Али трошкови оперских и балетских компанија, сценографије и одржавања саме зграде били су једноставно огромни.

Године 1921, рад Бољшој театра прегледала је комисија за преглед руских институција. Стручњаци су израчунали да су месечни трошкови одржавања позоришта довољни за издржавање четири хиљаде школских наставника.

Године 1922, на иницијативу Владимира Лењина, Политбиро је издао декрет о затварању Бољшој театра.

Лењин је предложио задржавање неколико десетина уметника како би њихове представе биле профитабилне. Ослобођена средства би се користила за искорењивање неписмености. Касније је предложио и затварање Маријинског театра у Санкт Петербургу.

Народни комесар за образовање Анатолиј Луначарски, који је оперу и балет сматрао националним благом, интервенисао је. Представио је Лењину убедљиве доказе о економским користима позоришта, а затим је придобио Јосифа Стаљина, који је често посећивао Бољшој. Идеја је напуштена, а Стаљин је потом трансформисао Бољшој театар у културни симбол СССР-а.