Како је Петар I реформисао руску азбуку

Какво се писмо користило у Русији пре Петра I

У периоду 1563–1564. године, Иван Фјодоров и Петар Мстиславец објавили су прву штампану књигу у Русији — „Апостол“. Слова у овој књизи била су израђена по узору на полуустав, врсту ћириличног писма која се користила у црквеним књигама.

Штампани полуустав задржавао је визуелне одлике рукописног полуустава. Одликовали су га прилично архаични облици слова, као и систем знакова наслеђен из црквенословенске књижевне традиције.

Зашто је било потребно ново писмо

Штампани полуустав био је погоднији за типографску обраду од свог рукописног претходника, али је имао један значајан недостатак. Стари тип слова није било згодно користити са холандским штампарским машинама које је Петар I набавио заједно са другом опремом за штампање.

Међутим, на појаву новог писма није утицала само практичност штампања. У Русији је у то време било модерно све што је долазило из Европе, па и латинично писмо.

Увођење новог, такозваног, грађанског писма, приближило је руску азбуку западноевропским узорима. Ипак, од ћирилице се није одустало, већ је пронађено компромисно решење.

Ко је и како осмислио „грађанско писмо“

Године 1707. нацрте нове азбуке израдио је војни инжењер, цртач и графичар Куленбах. Сматра се да је радио према скицама Петра I. Сачуван је чак и кориговани пробни отисак азбуке на којем је император означио која слова треба задржати, којима треба изменити облик, а која у потпуности изоставити.

Куленбах је израдио нацрте за 32 мала и 4 велика слова — А, Д, Е и Т.

Петар I је првобитно желео да у Русију доведе холандске стручњаке који би израдили ново писмо, успоставили штампање по европском узору и обучили руске мајсторе овом занату.

Међутим, такав подухват био је прескуп. Зато су у Амстердаму наручени сетови матрица и калупа за израду слова према руским узорима. Када је све било припремљено, у Москву су стигли холандски штампари како би оспособили опрему и успоставили производњу.

Шта се променило?

Број слова у различитим верзијама грађанског писма није био исти. Император је првобитно желео да у потпуности избаци слова Ꙁ („зело“), Ѡ („омега“), Ѿ (лигатура „от“), Ѯ („кси“), Ѱ („пси“), Ѳ („фита“) и Ѵ („ижица“).

Међутим, тако радикалан раскид са традицијом неизбежно је изазвао незадовољство књижевника и свештенства. Зато су у коначној верзији писма задржана слова Ѯ, Ѳ и Ѵ, како би се прецизније писале речи грчког порекла.

Поред појединих слова, укинути су и многи знакови, као и знаци за скраћивање речи. Промењен је и начин писања бројева. Словенска ознака, у којој су се бројеви означавали словима по узору на грчку традицију, замењена је арапским цифрама које користимо и данас.

Уведени су знаци интерпункције, а велика слова, која су се у текстовима користила само на почетку пасуса, почела су да означавају почетак реченице. За прелом дугачких речи на крају реда почела је да се користи цртица.

У писму кнезу Матеју Гагарину, који је заједно са Алексејем Мусиним-Пушкином надзирао увођење грађанског писма, Петар I је затражио да се за пробу тим писмом одштампа „ молитва Оче наш“. Међутим, прва штампана књига у којој је употребљено грађанско писмо била је „Геометрiа славенскi sемлемэрiе“ из 1708. године. Током владавине Петра I грађанским писмом штампано је више од 400 књига.

Даље усавршавање писма настављено је методом покушаја и грешака још око једног века. Повремено су увођени нови облици слова, да би потом били враћани стари.

Где се користило ново писмо

Писмо које је увео Петар I није случајно названо грађанским. Реформа азбуке односила се искључиво на текстове световног садржаја — законе и указе, административна документа, уџбенике, научну и књижевну литературу.

С друге стране, богослужбене књиге, попут Јеванђеља, Апостола и Псалтира, као и бројне друге књиге духовног садржаја, нису биле обухваћене овом изменама. Оне су наставиле да се штампају полууставом.

Руско грађанско писмо временом је прешло границе Русије. У XIX веку преузели су га и јужни Словени — Срби и Бугари, напустивши архаичнију азбуку. Бугари су, поред слова која су се налазила у Петровом писму, користили и ѫ („велики јус“). Ово слово укинуто је тек 1945. године, у оквиру правописне реформе.

Године 1818. српски лингвиста Вук Караџић реформисао је српску ћирилицу: из азбуке је избацио осамнаест „сувишних“ слова и увео ј, љ, њ, ћ, ђ и џ.

Комплетна верзија чланка објављена је на руском језику на сајту „Грамота.ру“.