Зашто су совјетски снајперисти били бољи од немачких?

Интересовање војног руководства за снајперисање појавило се крајем 1920-их захваљујући ентузијастима попут Григорија Морозова, инструктора на курсу за освежавање командне стручности „Вистрел“. Снајперисти више нису сматрани само вештим стрелцима; трансформисани су у виталне тактичке јединице, веште у камуфлажи и осматрању. Њихова обука је постала софистициранија и систематичнија, а специјализовани радови о снајперисању почели су масовно да се објављују.

Увођење обавезне обуке за стрељаштво одиграло је кључну улогу у земљи — од мушкараца, жена и адолесцената се очекивало да буду способни да бране своју домовину. Они који су положили стандарде добијали су почасну значку „Ворошиловски снајпериста“, названу по народном комесару одбране Клименту Ворошилову. Године 1939, чувена Људмила Павличенко, која је имала 309 непријатељских убистава, добила је значку.

Ништа слично није постојало у Немачкој. Систематска обука снајпериста у Вермахту успостављена је тек средином рата. Један од најбољих немачких стрелаца, Јозеф Алербергер, сећао се: „Пре вежбе, у учионици су нам приказивали филм о обуци снајпериста. На наше изненађење, филм је био на руском језику са немачким титловима. Снимљен је 1935. године и демонстрирао је висок ниво руске обуке.“