
Како се руски писац Константин Симонов борио у Великом отаџбинском рату

Као репортер листа „Красноармејскаја правда“, путовао је по целој Белорусији у ратном оптерећењу: наилазио је на бомбардовања и артиљеријско гранатирање, на немачке тенковске колоне и стигао до првих линија фронта, где је причао са војницима и командантима.
„Ово је био први град који сам видео како се још увек дими“, сећао се писац бомбардованог Смоленска. „Овде сам први пут осетио мирис дима, запаљеног гвожђа и дрвета, на шта сам се касније морао навикнути.“
20. јула 1941. Симонов је премештен у главне војне новине земље, „Краснаја звезда“. Путовао је на скоро сваки фронт: био је на Криму, у Карелији и близу Москве током масовне совјетске контраофанзиве.
Почетком 1942. године, писац је посетио новоослобођено Керчко полуострво: „Имао сам страшну слутњу да се овде може десити нешто веома лоше. Нико није утврђивао, нико није копао ровове. Не само на фронту, већ и у позадини, ништа се није радило да се спрече могуће непријатељске акције.“
Симоновљева слутња се потврдила — у мају 1942. године, Немци су повратили Керчко полуострво.
Писац је био сведок најважнијих битака, укључујући Стаљинград и Курск, Дњепар и Берлин. Дирљиво је забележио ужасе, смрт, бол и херојство којима је био сведок у својим ратним романима и причама.
Симонов је Дан победе прославио у чину потпуковника. Међу наградама које је добио током рата били су Орден Црвене заставе и медаље за одбрану Москве, Одесе, Стаљинграда и Кавказа.