Три руске бајке које нису смеле да буду објављене

1. Коњић Грбоњић

Некада давно живела су три брата. Најмлађи, Иван Будала, пронашао је чаробног грбавог коња, који му помаже у свим његовим авантурама. Захваљујући коњу Иван проналази перо Жар-птице, жени се принцезом и сам постаје цар.

И шта би се ту могло погрешно протумачити? Па ипак, бајка у стиховима Петра Јершова је забрањивана више пута. У почетку је виђена као сатира на цара (у причи монарх не само да шаље Ивана да отме принцезу, већ затим захтева и да се он уместо њега окупа у кључалом млеку, односно шаље га у сигурну смрт). Због ових „сумњивих“ радњи са становишта власти, Коњић Грбоњић је 13 година био под забраном објављивања! 

После револуције, историја се поновила, и поново због цара. Јер народ га је поздрављао, клечао пред њим. Политичке промене су се и касније одразиле на причу, али већ у вези борбе против кулака. Главни јунак је од стране будних цензора био осумњичен да као син богатог сељака прави претерано успешно каријеру.

2. Кокошка Рјаба

Шарена кокошка је снела јаје, и не једноставно, већ златно. Нико није могао да га разбије док није протрчао миш и додирнуо га репом. Љуска је пукла, а власници кокошке су горко плакали. Онда је кокошка обећала да ће следеће јаје бити обично, а не златно. 

Двадесетих година прошлог века млада совјетска држава борила се против штетне књижевности царског доба па и против бајки. И то само зато што њихови заплети нису били баш реалистични. Јер да ли је кокош заиста у стању да снесе златно јаје? Или да било шта каже? Дакле све је то апсолутно непотребна совјетској деци мистика.

Бајку је спасила бирократија. Неколико комисија је расправљало о томе да ли да је забране или не. Али Главна управа за социјално образовање при Народном комесаријату била је против забране, верујући да наставници треба једноставно да објасне деци да је све то фикција. 

3. Крокодил

„Ово је буржујска глупост!“ – тим речима је Надежда Крупскаја, Лењинова супруга, жигосала бајку у стиховима Корнеја Чуковског. Посветила јој је чланак у којем је детаљно објаснила да совјетској деци таква књижевност није потребна. Јер у стварности животиње не носе шешире, не пуше цигаре, а осим тога, „штетна“ бајка је потпуно лишена било каквог јасног политичког значења. Од двадесетих година „Крокодил“ је забрањен, а бајка се вратила читаоцима тек средином педесетих.

Друга дела једног од најомиљенијих совјетских дечјих песника такође су страдала. Неколико година раније његов „Мојдодир“, па чак и „Муха-Цокотуха“ нису имали такву срећу. У њима су цензори видели опасан политички подтекст, а мува која је ишла пољем и нашла новчић им се чинила као какав буржуј. А 1929. године Корнеј Чуковски је био приморан да се јавно одрекне својих дела.