Шта су људи у СССР-у све радили да би дошли до стана?
„Људи као и сви људи. Воле новац... Стамбено питање их је само покварило...“ – коментарисао је Воланд, јунак „Мајстора и Маргарите“, о Московљанима 1930-их.
Када приватна својина над некретнинама није постојала и станове је делила држава, добијање сопствених квадратних метара било је изузетно тешко. Људи су годинама, чак и деценијама, чекали на листама чекања за станове. Ова ситуација је довела до бројних иновативних шема којима су совјетски грађани прибегавали како би побољшали своје животне услове.
Кроз рад
Најбржи и најлегалнији пут до стана водио је кроз тешке и непрестижне послове у удаљеним регионима: у рудницима и градилиштима Сибира и Далеког истока. Тамо је држави била очајнички потребна радна снага, а становање се могло добити у року од годину или две. У великим градовима, напротив, постојао је систем „ограничења“: радници ван града живели су у студентским домовима и након 4-5 година беспрекорног рада могли су добити сталну регистрацију и право на посебан стан.
Пут већине
Најлегалнији, али и најдужи, пут био је да се доспе на листу чекања за боље услове становања. Држава је утврдила санитарни стандард - минималан број квадратних метара по особи. Да би се квалификовало за листу чекања, морало се доказати да сваки члан породице има мање од овог стандарда (на пример, 6 квадратних метара, док је у Москви и Лењинграду било 5 квадратних метара). Људи су живели у скученим условима: у комуналним становима, студентским домовима или неколико генерација једне породице у једном стану. Просечан период чекања био је 10 до 15 година, а понекад се протезао деценијама. Током овог времена, састав породице се могао променити: нису се рађала само нова деца, већ су и старији чланови породице умирали. У овом другом случају, породица је могла бити уклоњена са листе чекања, јер су преостали чланови сада имали више простора.
Лажни бракови и дозволе боравка
Схвативши да чекање може бити бескрајно, људи су тражили заобилазна решења. Многе од ових шема биле су илегалне или полулегалне. Неки су склапали лажне бракове са онима који су имали жељене дозволе боравка. Регистрација код старијих рођака такође је била уобичајена пракса: након њихове смрти, неко је могао да полаже право на њихов животни простор. Понекад су људи регистровали рођаке код себе како би вештачки погоршали своје животне услове и стекли право да се нађу на листи чекања.
Други породични трикови
Постојали су и други начини да се промени састав породице. На пример, да би побољшали своје животне услове, неки су се одлучили за још једно дете, јер је то повећавало њихову потребу за квадратуром и побољшавало њихове шансе да се нађу на листи чекања. Да би се постигла сложена размена, људи су чак прибегавали лажном разводу - у ком случају би један супружник остајао у свом тренутном стану, док би други могао да добије нови. Као резултат тога, породица би на крају имала два стана уместо једног.
Размене уз додатну накнаду
Пошто је куповина и продаја станова била илегална, једини легални начин за селидбу био је путем размене. Међутим, ово тржиште је било препуно подземних брокера (посредника), чије су активности биле илегалне (кажњиве са до три године затвора). Они би организовали сложене ланце размене уз накнаду. Размене са незваничном додатном накнадом за бољи комшилук или већу површину биле су уобичајене. Цена је могла бити, на пример, 250 рубаља (80.000 данашњих рубаља или 1.000 долара) по квадратном метру.
Задружни станови
Године 1958. постало је могуће учланити се у стамбену задругу (ЖСК). Људи би се удружили, уплатили капару (20-30% трошкова), а остатак плаћали на рате. Поред тога, неке компаније су нудиле могућност изградње сопствених кућа: радници би радили на градилишту након смена, како би касније стекли станове у њима.