Четири језиве приче које су забележили руски етнографи

1. Покојник као слуга ђавола

Истраживач Дмитриј Зеленин у својој књизи „Огледи о руској митологији“ писао је о народним веровањима везаним за људе који су умрли насилном или неприродном смрћу. Веровало се да такви покојници настављају да живе свој преостали век под земљом и служе нечистим силама. За ово веровање везују се бројне приче. У једној од њих, ђаволи су ђакона који је умро од пијанства упрегли у запрегу са три коња и терали га да их вози попут коња. Један ковач прошао је још горе. Једне ноћи пред његову кућу стигли су богато одевени коњаници и затражили да им поткује коња. Али чим се један од њих попео у седло, ковач је угледао језив призор: испод седла налазила се попадија која је недавно одузела себи живот, а јахач је био сам ђаво. Нечисте силе су пијанце често користиле као слуге: ко би се пропио до смрти, морао је да им носи воду и дрва.

2. Не пркоси мајци

Према словенским народним веровањима, свађа с мајком није била само непристојна већ и опасна. Могла је да донесе несрећу и за живота и после смрти. Етнографкиња Јелена Левкијевска у књизи „Митови источних Словена“ описала је тешку судбину оних које би мајка у гневу проклела. Дете би одмах однели ђаволи или шумски духови, а оно више није могло само да се врати. Чак и када би му кућа била надохват руке, повратак из оног света био је немогућ. Веровало се да земља не прима дете које је мајка проклела. У једној причи коју су забележили етнографи, сељани су из неког разлога одлучили да отворе гроб човека који је умро пре тридесет година. На своје запрепашћење, затекли су га како седи у ковчегу. Објаснио им је да се тако налази већ три деценије: „Земља ме не прима, а Бог њој не даје да умре зато што ми није опростила.“ Када би мајка престала да се љути и опростила сину, веровало се, и сама би умрла, а њен несрећни син коначно би нашао мир.

3. Зомби на руски начин

Могућност да човек умре, а да ипак није сасвим мртав, мала је, али није једнака нули. У сваком случају, словенски народи веровали су у стање привидне смрти, односно у оно што бисмо данас назвали летаргичним сном. Веровало се да душа човека у таквом стању путује по загробном свету, сусреће покојне сроднике и посматра муке грешника. Они који би се вратили у живот долазили су себи онда када би им Господ то допустио. Притом би добијали упутство шта смеју да испричају својим комшијама, а шта морају да прећуте. Међутим, њихове муке тиме се нису завршавале. Од онога ко би се пробудио из летаргичног сна тражили су да прочита молитву како би се уверили да је заиста реч о истој особи, а не о неком натприродном бићу.

4. Муж из оног света

„И не своди с прозора погледа са тамног неба, и лети, увијајући се у колутове, у јарким искрама дугачка змија“ — тако је песник Василиј Жуковски описао појаву огњене змије. Према словенским веровањима, овај демонски љубавник јављао се женама које су туговале за недавно преминулим мужевима. Засипајући кров куће варницама, попримао би лик покојника и понашао се потпуно исто као он. Што би више времена проводио с удовицом, њено здравље и стање постајали би све лошији. Ослободити се овог демонског посетиоца није било ни лако ни једноставно. Сергеј Максимов је у књизи „Нечиста, непозната и крсна сила“ навео неколико наводно проверених начина заштите: чичак, кађење куће тамјаном и исцртавање крстова кредом и катраном у свим угловима. Постојао је и један приснији начин да се утврди да ли је повратник заиста покојни муж. Жена је требало да стави опасач са мужевљевих панталона или да му опипа леђа. Ако би додир био познат, веровало се да се догодило чудо. Али ако под руком не би осетила кичму, било је јасно: то није њен муж, већ демон који је узео његов лик.