Како су Руси научили Енглезе да пију чај са лимуном

Чај је у Русију стигао из Азије у 17. веку: 1638. године, руском цару Михаилу Фјодоровичу га је поклонио или монголски владар или Кинез - историчари се и даље расправљају о пореклу. Међутим, већ 1679. године, Русија и Кина су потписале споразум о снабдевању чајем, и пиће је постепено почело да се шири по земљи.

Долазак руских каравана чаја у Кјахту. Кјахта се налази на руско-кинеској граници и вековима је служила као главна улазна тачка за кинески чај у Русију. Након Пекиншког споразума из 1860. године, поморска трговина преко лука на кинеској обали постала је могућа, што је довело до пада Кјахте као трговачког центра

Копном или морем

Енглези, који су се упознали са чајем отприлике у исто време, увозили су га морем. То је трајало око три месеца, али је вода у складиштима доводила до тога да чај постане гњецав и кварљив.

Пијаца чаја у Кјахти

Чај је у Русију увожен караванима копном. Главна трговачка капија био је град Кјахта у Бурјатији. Путовање до европског дела земље трајало је више од годину дана, понекад чак и две године, али се сматрало да је квалитетнији. Стога је чај донет из Русије у Европу био више цењен од енглеског чаја.

Руски лимуни

Руси су се са лимунима упознали касније него са чајем. Иако је било модерно гајити их у царским пластеницима још од времена Петра Великог, постали су популарно воће тек у другој половини 19. века. Тада је нижњеновгородски трговац Иван Карачистов донео турске саднице лимуна, које су се чудесно укорениле у обичним руским домовима. Лимуни су престали да буду нешто егзотично.

Улични продавац чаја, Москва, 1874. Храна и топли напици на продају у зимско вече. „Улична сцена у Москви може се препоручити за имитацију, под покровитељством наших друштава за трезвеност, чији би циљ био унапређен промовисањем јефтине и лаке понуде освежавајуће шољице чаја, уместо пива или жестоких пића, у свако доба дана, из шанка или са тезге. Руски чај врхунског квалитета доноси се копном преко Сибира из Кине. Обично се пије без млека или шећера, али са кришком лимуна, и каже се да је веома леп када се укус навикне на њега“. Из „Илустрованих лондонских вести“, 1874. Аутор: Непознат.

Народно пиће

До почетка 19. века, извоз чаја је порастао, а цене су пале, што је омогућило обичним људима да уживају у њему. Међутим, често није био у питању чисти кинески чај, већ мешавина са ватреном травом, која је била много јефтинија од оригинала.

Чајанка у Раменском, 1928.

Чај је почео да се служи у крчмама поред пута. У то време, путовање је било дуга и неудобна ствар. Кола су се стално тресла по земљаним путевима, а путовање је трајало недељама и месецима, а не само дан или два.

Каже се да је тако настала традиција додавања лимуна у чај. На крају крајева, кисело пиће ублажава мучнину на дугом путовању. Ова идеја је првобитно настала од чувара поштанских станица где су се путници заустављали, али су је касније усвојили крчмари. Чај са лимуном је брзо стекао популарност. Обично се уз њега служило нешто слатко - шећер, мед, џем. Чај је могао бити апсолутно било која врста.

Споменик посвећен Павловљевом лимуну откривен је данас на Тргу пијаце у граду Павлову. Становници Павлова гаје лимун у својим кућама већ више од сто година и по томе су познати.

Странци који су посећивали Русију били су веома изненађени овом традицијом. Прво, лимуни су били веома скупи у Европи, а друго, сама комбинација је била необична. До данас се чај са лимуном у Енглеској назива „руски чај“. И сами Британци додају лимун у свој чај, али само одређеним врстама.