Зашто се у московским парковима могу наћи… гробови?

Током совјетског периода, нарочито између тридесетих и педесетих година XX века, московске власти систематски су затварале и уклањале стара гробља која су се, услед наглог ширења града, нашла у његовом средишту. Разлози су били и практичне и идеолошке природе. Гробља су заузимала велике површине које су се могле привести другој намени, док се уклањање црквених некропола уклапало у политику обрачуна са „остацима прошлости“.

Када би се некадашње гробље претварало у парк или други јавни простор, ексхумација је у већини случајева обављана тек формално. Надгробни споменици су уклањани, али су посмртни остаци често остајали у земљи.

Тако је Семјоновски парк подигнут на месту некадашњег истоименог гробља, једног од највећих у предреволуционарној Москви. На њему су сахрањивани јунаци Отаџбинског рата 1812. године. Део гробља је уништен тридесетих година прошлог века, док су преостали гробови отворени и посмртни остаци кремирани око 1946. године. И данас се у парку могу пронаћи делови старих надгробних споменика.

Међутим, нису сва московска гробља древна. У Тимирјазевском парку, на северу Москве, усред шуме и данас постоји мало гробље. Основано је 1941. године као место сахрањивања професора и сарадника чувене Пољопривредне академије. На њему почивају истакнути научници, међу којима су агрономи Василиј Вилијамс и Алексеј Фортунатов. Последња сахрана обављена је 2002. године, те је ово и данас активно, мада готово затворено, место сећања.