Који су се језици говорили у предреволуционарној Русији?
Свака друштвена класа говорила је свој сет језика, а тај језик је откривао друштвено порекло особе.
Племство
Лав Толстој са породицом и Михаилом Стаховичем
За племство, француски је био други матерњи језик, а понекад и први. Почев од средине 18. века, француски је постао језик аристократске културе, дворског бонтона, љубавних писама и филозофских дебата. Племство је течно говорило француски, често боље од руског - сетите се Пушкинове Татјане Ларине, која се „са муком изражавала на свом матерњем језику“. Француски је био језик свакодневне комуникације, посебно у престоници и великим градовима. Покрајински племићи су га слабије познавали, што је довело до исмевања.
Немачки (као језик науке и војних послова) и, у мањој мери, енглески и италијански такође су били широко распрострањени међу племством. Латински и грчки су понекад били укључени у наставни план и програм за кућно школовање, али углавном као изборни предмети.
Свештеници
Породица свештеника
Овде су преовлађивали црквенословенски, који се користио за литургијске службе и за учење читања Псалтира и Часословника, и латински. У 18. и 19. веку, латински је постао примарни језик теолошких семинара и академија, служећи као „језик учености“ и одвајајући образовано од необразованог свештенства. Дуго времена, скоро сви семинарски курсеви су се предавали на латинском, а од дипломаца се очекивало не само да читају већ и да пишу на овом мртвом језику.
Разночинци
Портрет супруга
Између ова два света налазили су се разночинци - међукласни слој који је обухватао припаднике свештенства, обичне грађане, трговце и ниже службенике. Њихова језичка позадина била је изузетно хетерогена. Они који су стекли класично универзитетско образовање говорили су латински и немачки, који су остали језици науке и природне историје. Међутим, међу разночинцима је било много оних који су потицали из клерикалне средине и знали црквенословенски, или који су рођени у сиромашном племству и задржали француски.
Сељаци
Чајанка
Сељаштво је чинило већину становништва, а велика већина је била неписмена. Чак и до краја 19. века стопа писмености у руралним подручјима није прелазила 20%. Малобројни који су умели да читају научили су да читају из црквенословенских књига - Псалтира и Часослова - механичким учењем напамет. Као резултат тога, сељак је могао течно да чита црквене текстове, али се мучио да разуме књижевни руски. Познавање било ког страног језика обично није долазило у обзир.
