Уметност пријатељства: Ева и „Ваздух вечности“

Ева Жукова је руска пијанисткиња, студенткиња четврте године клавира на Руској академији музике „Гњесини“ у Москви. Наступала је са Јарославским симфонијским оркестром и лауреат је више домаћих и међународних такмичења. Поред музике, Ева пише поезију и текстове, а ауторка је књиге „Ваздух вечности“ и истоименог Телеграм канала посвећеног вери и уметности.

Недавно је, заједно са Даниилом Чариковим, по први пут наступила у православном храму —  где музика добија дубину и смисао који се не може доживети у концертној сали. Управо о томе, као и о утицају Србије на њено стваралаштво, разговарали смо са њом.

Шта доживљаваш као музичар када музика звучи у храму, а не у концертној сали?

– Доживљавам трепет и благодарност. За мене је свирање у храму велика одговорност. Потребно је изабрати одговарајући репертоар и настројити своје срце. Са посебном топлином се сећам пробе: дубока ноћ, празан и затворен храм, свуда је светло угашено и само батеријска лампа осветљава ноте и клавијатуру инструмента. Ништа више. Чинило се као да нас тишина грли и да Бог пажљиво слуша.

Да ли је данас тешко организовати концерт?

– Искрено, то је моја болна тачка. Тек неколико година сама организујем концерте и то је изузетно тешко у организационом смислу: пронаћи термин и простор, платити све трошкове, продати карте, осмислити декорацију и програм. После свих тих обавеза обично излазим на сцену већ без снаге и надахнућа.

Овог пута су концерт организовали запослени у храму, а нама је остало само да одаберемо и увежбамо програм. Али ни то није једноставно, јер је требало ускладити распоред у децембру — месецу који је готово најтежи, када концерти понекад иду сваког дана. Понекад сам ујутру одвојено вежбала са виолином, а увече са хармоником. Било је и узбудљиво изаћи на сцену, јер, као што разумете, заједничких проба није било много.

На друштвеним мрежама имаш канал „Ваздух вечности“. Испричај нам нешто више о томе.

– О, то је једна занимљива прича. Тај израз сам чула од нашег патријарха Кирила у његовој васкршњој посланици. После ноћне васкршње службе наш свештеник је читао тај текст. Нисам га баш пажљиво слушала, али ме је израз „ваздух вечности“ одједном дотакао и остао у сећању.

Неколико месеци касније припремала сам за штампу своју прву књигу и дуго бирала наслов. У једном тренутку сам се сетила тих патријархових речи и одлучила да књигу назовем управо тако. Касније је и Телеграм канал добио исто име.

За мене је „ваздух вечности“ дах овог света, благословеног Богом. То је посебно стање које те отрже од земаљских брига и уздигне срце ка небу. Јер ми већ сада, овде на земљи, можемо живети том вечношћу — мислити о Царству Божјем, стварати га око себе и у себи. Живот је веома кратак, а време веома крхко; не можемо се на њега ослањати. Треба целим својим бићем стремити Богу, јер је Он наш извор и наша вечност.

Реч „ваздух“ је веома прикладна, јер нам је свима неопходан за живот. Вечност, наравно, најпре осећам на Литургији. Али не само тамо — и у разговорима са ближњима, у слушању или извођењу одређене музике, у јединству са природом. Слава Богу за сва та дивна стања у којима можемо осетити Његову близину и љубав.

Често цитираш Николаја Веломировића. Шта је то што те повезује са ови светитељем?

– Да, веома волим његове цитате. Они су мудри и лепи, и што је посебно важно — веома разумљиви. Имала сам срећу да посетим Србију 2019. године. Путовали смо из наше православне гимназије и недељу дана боравили код српских пријатеља у оквиру размене, надајући се да ће они касније доћи код нас у Русију. Међутим, неколико месеци касније свет је захватила пандемија коронавируса.

Ипак, бескрајно сам срећна што сам имала прилику да будем у Србији. Били смо смештени у Сремским Карловцима. Посећивали смо саборну цркву и богословију, јели у трпезарији са студентима, ишли на излете и једноставно шетали дивним улицама града. Путовали смо и у Београд и Нови Сад — овај последњи ми се посебно допао.

Србе смо доживели као срдачне, пријатне људе који искрено верују у Бога. Веома се осећа да у тој земљи има много православних хришћана, што се, нажалост, не може увек рећи за Русију, колико год то чудно звучало. У свакодневном животу мене чешће окружују секуларни људи, удаљени од Цркве, иако у души могу веровати у Бога. То је тужно. У Србији, међутим, као да има много више искрено верујућих и оцрковљених људи. То није статистика, већ мој лични утисак који сам понела из те земље.

Сматрам да у нашим традицијама и култури има много заједничког, пре свега захваљујући православној вери. Веома се надам да ћу поново посетити ту дивну, добру и верујућу земљу Србију.

Црташ, пишеш поезију и текстове. Да ли имаш осећај да су музика, реч и слика различити путеви ка Једном истом Извору?

– Да, апсолутно. Штавише, веома ми је блиска идеја синкретичности. Она потиче још из древног, првобитног света, када се уметност није делила на различите врсте, већ је била јединствен израз онога што је у души, без обзира на начин изражавања. Све више ме задивљује колико се поезија, проза, музика и сликарство међусобно прожимају.

Наравно, у основи свега је стваралаштво, а склоност ка њему добили смо од Бога, Који је Творац — пре свега свега живог. Тако настаје један круг: Бог ствара нас, а ми затим нешто стварамо, обраћајући се свом Првоизвору.