Уметност пријатељства: Српски светитељ у срцу руског уметника

Даниил Чариков је руски извођач на хармоници, композитор и позоришни стваралац, студент Руске академије музике „Гњесини“ у Москви. Свира хармонику, пише музику за драмске представе, поезију и сценарије, ради као режисер  на поставци позоришних представа. Иако живи и ствара у Русији, његово уметничко и духовно интересовање снажно је повезано са Србијом: компоновао је музику за аудио-књигу Свете српске жене, коју је написао јеромонах Игњатије Шестаков, на концертима изводи српску музику, а у свом духовном трагању ослања се на дела аве Јустина Поповића. 

Недавно је, заједно са пијанисткињом Евом Жуковом, по први пут наступио у православном храму, у простору молитве, где музика добија сасвим другачију дубину и смисао. Управо о том јединственом искуству разговарали смо са њим у овом интервјуу.

Концерт „Светлости тиха“ у Храму Светог Антипе у Москви

Чему хармоника може да научи човека током извођења у храму?

— Пре свега, желим свима да честитам један од најсветлијих и најтоплијих наших празника — Божић! Христос се роди!

Чини ми се да ствар уопште није у инструменту — било да је у питању хармоника, клавир или нешто друго. Сам храмовни простор, као обиталиште Духа, увек мења човека који искрено и са надом прекорачи његов праг. Како ја лично користим свој инструмент у храму, то за мене носи велику одговорност: хармоника престаје да буде оруђе музике и постаје оруђе молитве, проповеди…

Потпуно је неважно шта држиш у рукама. Важан је унутрашњи порив, над-задатак, осећај — а у храму је то вишеструко важније. Ако си се ти сам променио током концерта, промениће се и слушалац. То је аксиома, јер људи долазе по нешто истинско и дубоко.

Режисер, глумац и сценариста Д. Чариков на проби своје позоришне представе „Светли“

У уметности, лако је изражавати се гласно, а тешко — тихо. Шта за тебе значи унутрашња тишина?

— Унутрашња тишина је пуна шака топлине коју сам спреман да дам! Најдубља и најблагословенија тишина за мене је тишина Литургије, тишина Цркве. Само тамо успевам да се заиста „вратим себи“.

Близак ти је ава Јустин Поповић. Шта се из његовог учења посебно одзива у твом срцу?

— Нажалост, у Србији никада нисам био, али прво место које бих желео да посетим управо је манастир аве Јустина, манастир Ћелије. Са овим великим светитељем Српске Цркве имам један помало чудесан и веома танан унутрашњи однос… Једном сам у Сретењском манастиру купио његову књигу „Философски понори“ и нисам могао да се одвојим од ње — свака реч је без промашаја погађала моје срце.

Током снимања музике за аудио-књигу. На клавиру се налази фотографија Манастира Ћелије, што је служило Даниилу као инспирација током снимања албума.

Веома ми је близу његово потпуно, до крајњих граница трагично сагледавање стварности овога света, тај стални молитвени надлом, непрекидни плач над човеком. Ава Јустин више пута понавља да је човек трагична тајна света, „распеће“ између два света — земаљског и небеског. Али, истовремено, код њега постоји и истинско созерцање светлости Христове, постојана љубав према Њему, чежња — чиста, прозирна чежња за Оцем…Ава Јустин је, уосталом, веома волео Русију; ако се не варам, своју докторску дисертацију бранио је на делима Достојевског. Делом је и зато његова мисао толико блиска и разумљива руском човеку.

Често се враћам одломцима из његовог дела „Лане у изгубљеном рају“:
„Сваку људску грубост проживљавам као тежак ударац у срце. Од тога ми је настала отеклина на срцу. О, колико модрица на срцу! Колико удараца!.. Ах да! Па ја сам — у изгубљеном рају, лане у изгубљеном рају!“

Можеш ли нам испричати како је изгледало твоје лично упознавање са Србијом кроз музику?

У мом животу постојао је додир са Србијом: имао сам срећу да снимим музику за аудио-књигу Свете српске жене, коју је написао и издао  јеромонах Игњатије Шестаков, и на руском и на српском језику. Сећам се и концерта, чији су организатори Срби, на ком сам свирао само српску музику. Тако да смо, Србија и ја смо се упознали.

Шта те је у детињству и младости највише обликовало као уметника?

— Књиге су имале огроман утицај на мене, као и сусрети са људима. Шетње градом и природом, читање, филмови, гласно ћутање… Моје разумевање лепоте настало је као синтеза свих тих утисака и сусрета — и то неминовно утиче на све што се тренутно дешава у мени.

„Али језик позоришта је, пре свега, језик живота. Јер… ми постављамо представу засновану на животном искуству. Свака представа је сублимација уметниковог унутрашњег бола.”

Постоје ли музичке или духовне вредности које желиш да пренесеш другима?

— Не бих рекао да имам довољно искуства да говорим о преношењу традиција. Али у једно сам сигуран: каква год да је уметност, њен основни циљ треба да буде прослављање Творца и покајање творевине.
Уметност ретко треба да успављује, а много чешће да узнемири, да натера на размишљање — али и да подари наду, веру да човечанство још увек има шансу.

„Ту почиње позориште — почиње твојим болом који одговара на бол друге особе. Мислим да је тако.”.