Руске санитетске екипе у Србији током Балканских ратова и Првог светског рат

Први балкански рат 1912–1913. и Други балкански рат 1913. године, уочи Првог светског рата, били су узроковани сукобом између балканских држава и Османског царства, као и интересима великих сила у региону.

Први балкански рат вођен је између коалиције држава – Бугарске, Грчке, Србије и Црне Горе – која је формирала Балканску лигу, и Османског царства. Више од милион војника учествовало је у борбама на обе стране, а преко 80.000 људи је изгубило. Османско царство је изгубило већину своје територије у Европи, али је цена победе за балканску коалицију била висока.

Други балкански рат (Међусавезнички) био је војни сукоб између Бугарске и њених бивших савезника — Грчке, Србије и Црне Горе — којима су се придружиле Румунија и Османско царство.

Први балкански рат 1912–1913. године изазвао је широк одјек у Русији, покрећући талас симпатија за Јужне Словене. Новине су објављивале чланке о догађајима на Балкану, објављиване су брошуре, одржавана су јавна предавања и словенске вечере, прикупљане су донације и слате су медицинске мисије на полуострво.

Инспирисан слањем руских добровољаца на Балкан током Првог балканског рата, трубач коњичког пука В. И. Агапкин компоновао је музику за легендарни марш „Опроштај Славјанке“, који је брзо стекао популарност.

На почетку Првог балканског рата, у Србији је било само 370 лекара. Од 1912. до 1917. године, умрло је 153 лекара, што значи да је губитак лекара износио више од 40 процената.

Почетком октобра 1912. године, Руско друштво Црвеног крста послало је у Београд болницу са 200 кревета (Иверска општина) и амбуланту са 50 кревета (Јевгенинска општина); две привремене амбуланте у Скопљу (Маријинска општина); и једну у Нишу (Александринска општина). Поред тога, градске јавне управе Москве и Санкт Петербурга формирале су по један санитетски одред, који је такође прихватио заставу Руског Црвеног крста.

Током Другог балканског рата 1913. године, мали епидемиолошки одред под вођством кнегиње С. А. Долгоруке, која је имала медицинску диплому, борио се против колере и дизентерије на територијама враћеним Србији и у пограничним областима.
Одред С. А. Долгоруког стигао је у Кочане, град који су окупирали Срби, почетком јула 1913. године. Састојао се од два млада лекара и пет медицинских сестара. Рад епидемиолошког одреда био је ефикасан: „од 2.000 оболелих од колере, захваљујући мисији, 1.200 је спашено за само месец дана“. За свој рад у логору за колеру током Другог балканског рата, принцеза С. А. Долгоруки је одликована наградом од стране српског краља Петра I.

Санитетски одреди који су стигли у Србију, распоређени дуж линија фронта, примали су рањенике, пружали им неопходну медицинску негу и слали их у позадину. Рањеници су добијали постељину, топлу одећу и обућу, и мали новчани додатак по отпусту. Амбулантни пацијенти су лечени и добијали су лекове бесплатно. Помоћ је пружана сиромашнима: храњени су и одевани, а за децу је основано склониште. Током Балканских ратова, Русија је у Србију послала 23 лекара, 66 медицинских сестара и 115 болничара. Поред тога, многе руске медицинске раднике су у Србију послале разне јавне организације или су радили по уговору са српском владом и нису укључени у ову статистику.

Рад руских медицинских мисија настављен је током Првог светског рата. Стигле су у Србију 24. септембра 1914. године и биле су прве стране мисије које су стигле у земљу. Руски медицински одреди били су једине стране јединице којима је било дозвољено да делују у зони фронта, док су све остале јединице биле стациониране у позадини.

Први одред, који је предводило Санктпетербуршко словенско добротворно друштво и одред медицинских сестара, организовала је удовица руског изасланика у Србији, А. П. Хартвига.

Други одред, који је предводило Руско друштво Црвеног крста, организован је да помогне сличној српској организацији.

Касније су у Србију стигли одреди које је предводила кнегиња М. К. Трубецкаја, Московска александринска заједница Комитета „Хришћанска помоћ“ и одред монаха редова из руских манастира на Светој Гори.

Током тих година, стотине руских жена дошло је на Балкан да служи као медицинске сестре. Међу онима које су радиле као медицинске сестре у београдским болницама и амбулантама биле су супруге и ћерке руских дипломата.

Уништена инфраструктура, нехигијенски услови и избеглице – било је то брутално време када су, поред великих војних губитака, људи умирали од тифуса, малих богиња и цревних инфекција. До 1915. године, Србију је захватила права пандемија, угрожавајући сам опстанак српске државе. Руске медицинске јединице примењивале су земско-окружни принцип санитарне организације, који је био добро успостављен у Русији. Радиле су 16–18 сати дневно. Једна од најдирљивијих прича тог мало познатог доба је судбина руске медицинске сестре Дарје Коробкине (1888 – 2. октобар 1914). Рођена у Санкт Петербургу, добровољно се пријавила у Први светски рат и служила у српском 5. пешадијском пуку 2. Дринске дивизије.

Дашина храброст на фронту била је легендарна. Према војним извештајима, док је радила на првим линијама фронта, понекад је пружила медицинску негу више од стотину војника у једном дану. Дарја је инспирисала српске војнике. Према речима њеног саборца, песника Милосава Јелића, она се према војницима односила као према породици и, покушавајући да их утеши, говорила би: „Кад би Руси знали какву патњу подносите, јуришали би преко Карпата. Али не знају.“

Дарја је преминула 2. октобра 1914. године на планини Гучево. Помагала је рањеном капетану Милутину Милојковићу. Граната испаљена из аустријске хаубице са удаљености од 50 метара смртно је ранила Дарју и официра. Заједно са осталим војницима 5. пука који су пали у овој бици, познатој као „Битка међу облацима“, сахрањена је у масовној гробници на планини Гучево. Године 1929, српски ветерани подигли су споменик на масовној гробници на планини Гучево. На споменику стоје речи: „Слава ономе који се родио и испунио своју судбину до краја живота.“

На плочи поред споменика пише: „Неусташивој сестри нашој, ћерки царске Русије, нека је светао и вечан помен мећу Србима! Захвални српски народ.“

У част Дарије Коробкине издаје се годишња награда која се додељује најбољој медицинској сестри у Србији.

Редакција портала „Прозор у Русију“ захваљује се Владимиру Кулику, лекару и писцу, на припремљеном материјалу о руској медицинској мисији у Србији.