Када се акт појавио у руском сликарству?

За разлику од западноевропске уметности, руску уметност је обликовала византијска традиција. Њени иконографски канони су истицали нематеријалност слике. Стога су, до 18. века, прикази акта постојали углавном у облику лакомислених слика које нису имале право на уметничку вредност.

Руски уметници су почели да проучавају и усвајају европски уметнички систем отварањем Царске академије уметности у Санкт Петербургу 1757. године, која је пружала на само високо образовање већ је обликовала и уметнички живот целе земље.

Наставни план и програм је пратио европски модел: студенти су прво цртали по одливцима, затим су прелазили на „écorché“ – скулптуре које приказују детаљну анатомију тела – и коначно, студенти су примљени на часове цртања по натури, уживо. Мушки курс цртања по натури отворен је у Академији 1760. године на иницијативу вајара Николе-Франсоа Жилета. Женски курс цртања натуре појавио се много касније: први пут га је организовала 1893. године Московска школа за сликарство, вајарство и архитектуру.

„Постепено се акт еволуирао од студијског цртежа до посебног субјекта – оличења лепоте“, каже Евгенија Иљухина, заменик шефа одељења за графичке уметности 18. и почетка 20. века у Третјаковској галерији. „Сваки уметник у сваком историјском периоду имао је свој задатак, свој наративни метод, свој специфичан нагласак на естетици искуства.“

Главни уметнички облици 18. века биле су слике на историјске, митолошке и религиозне теме. Сликарска естетика подразумевала је идеализацију људске природе, хармонију тела и лепоту пропорција. Природност и реализам у акту били су неприхватљиви, док се алегоријски приказ сматрао јединим правим обликом.

Међу првим уметницима који су сликали актове био је Пјотр Соколов („Дедал везује крила Икару“, 1777; „Венера и Адонис“, 1782 – за ово дело је добио академијску диплому).

Иван Акимов такође нуди упечатљив пример: „Самоспаљивање Херкула на ломачи у присуству његовог пријатеља Филоктета“, 1782. Теме ових слика приказане су у идеализованим, митолошким окружењима; руски пејзажи и ентеријери појавили су се на платнима много касније, у 19. веку.

Карл Брјулов и Александар Иванов направили су пробој у приказивању акта, доводећи у питање традиције класицизма. Брјулов се усудио да дода сензуалност женским моделима на својим сликама, представљајући их као живахније и „стварније“ („Италијанско јутро“, 1823; „Витсавеја“, 1832).

Радећи на својој великој слици „Појављивање Христа народу“ (1837–1857), Александар Иванов је напустио општеприхваћени приступ идеализације тела модела у корист реалистичних приказа.

Као што је вајар Иван Мартос написао у свом писму потпредседнику Академије уметности, Петру Чекалевском, 1813. године: „Тело је чудесна одећа, материјал, по схватању уметника, ткани божанским прстима, који никаква људска лукавост не може да имитира.“

Чланак је објављен на руском језику на веб-сајту.