10 књига које су биле забрањене у СССР-у

Било је много разлога да нека књига не добије одобрење за штампу. Цензор је могао доћи до закључка да она садржи критику совјетског уређења (чак и у увијеној форми, у виду алегорије), да није довољно патриотски обојена или не одговара вредностима совјетских грађана. Поред тога, у књигама се религија није смела приказивати као нешто позитивно, а исто тако и несовјетско тумачење појединих историјских догађаја. Нису штампани ни писци који су емигрирали из Совјетске Русије јер су третирани као непријатељи и издајници отаџбине.

Ево неколико најпознатијих књига које су објављене тек пред распад СССР-а.

1. Иван Буњин, „Проклети дани“ (написана 1918-1920, објављена у Совјетском Савезу 1988)

Буњин није подржао бољшевички преврат. Био је симпатизер белог покрета и чак је хтео да оде на фронт као добровољац. На крају је 1920. емигрирао у Француску.

У свом дневнику је описао хаос и нереде у време револуције и Грађанског рата, а такође свој однос према бољшевицима. По тим записима је касније саставио чувену књигу „Проклети дани“. Књига је одмах 1925. године објављена у Паризу, али у СССР-у тај „антисовјетски“ текст није могао угледати светлост дана.

2. Јевгениј Замјатин, „Ми“ (написан 1920, објављен у СССР-у 1988)

Замјатинова фантастична антиутопија веома снажно је утицала и на Олдуса Хакслија, и на Џорџа Орвела. Романи „Врли нови свет“ и „1984“ написани су после романа „Ми“, али ниједан није могао бити објављен у СССР-у.

Роман „Ми“ описује тоталитарну државу која доста подсећа на милитантни комунизам где власти контролишу чак и човеков интимни живот. Совјетски цензори су у овом делу видели ругање совјетском поретку.

Замјатин је успео да пошаље рукопис на Запад. Роман је издат најпре у САД, а затим у Европи. Писац је у отаџбини био изложен прогонима за „издају“, да би 1931. године сам замолио Стаљина за дозволу да напусти земљу. Од тада је живео у Паризу, где је умро 1937. године.

3. Михаил Булгаков, „Псеће срце“ (написан 1925, објављен 1987)

Већина Булгаковљевих дела због којих руски читаоци обожавају овог писца објавељна је после његове смрти.

Рукопис романа „Псеће срце“ конфискован је 1926, али је на молбу Максима Горког текст после извесног времена враћен аутору. Убрзо затим се појавио у „самиздату“ (тј. преписиван је или прекуцаван без дозволе цензуре) и стекао је невероватну популарност.

„Псеће срце“ је у СССР-у први пут објављено 1987, а екранизовано је 1988. године. Та екранизација је постала прави хит. Многе фразе из филма су ушле у народ као крилатице.

4. Борис Пастернак, „Доктор Живаго“ (написан 1945-1955, први пут објављен у СССР-у 1988)

Овај роман је објективна прича о револуцији и Грађанском рату у Русији. То је једно од највећих дела руске књижевности 20. века. „Доктор Живаго“ је Пастернаку донео Нобелову награду и уједно постао узрок великог прогона његовог аутора у СССР-у.

„Дебели“ часописи у којима су штампана нова књижевна дела одбили су да објаве роман. Пастернак га је онда отпремио у Италију, где је „Доктор Живаго“ први пут објављен (недавно су обелодањени документи који садрже доказе о умешаности ЦИА у публикацију романа у земљама социјалистичког блока). Убрзо затим је Пастернак у отаџбини проглашен за непријатеља државе, после чега је почео прогон.

Писац је толико прогоњен да су у тој кампањи били ангажовани и обични пролетери. Појавио се чак и афоризам – парафраза једног критичког говора на партијским састанцима: „Нисам читао Пастернака, али га осуђујем“.

5. Иља Еренбург, Василиј Гросман, „Црна књига“ (написана 1943-1945, објављена у Русији 2015)

Као ратни дописник Гросман је један од првих посетио концентрациони логор Треблинка који је ослободила совјетска армија. Његов чланак „Треблински пакао“ био је прва публикација о холокаусту у совјетској штампи.

Заједно са Иљом Еренбургом, такође ратним дописником, Гросман је прикупљао документоване материјале о холокаусту и своја запажања објавио у зборнику „Црна књига“.

Издавачке куће у СССР-у нису хтеле да штампају ово дело да се Јевреји не би истицали као највеће жртве. Сматрало се да не треба истицати конкретну националност, него треба говорити о злочину нациста у целини, и о страдању совјетског народа у целини.

Књига је 1947. објављена на енглеском у САД, а на руском је први пут објављена 1980. у Израелу, и то не у целини.

6. Василиј Гросман, „Живот и судбина“ (написан 1950-1959, први пут објављен у СССР-у 1988)

У „Животу и судбини“ Гросман пише о Стаљинградској бици, у којој је учествовао као ратни дописник, о животу у евакуацији, о репресијама и о томе како комшије и пријатељи окрећу леђа породици репресираних људи.

За Гросманову епопеју се сада каже да је то „Рат и мир 20. века“, а у СССР-у се сматрало да је она идеолошки штетна. КГБ је претресао пишчев стан и запленио опасни рукопис.

Срећом, Гросман је на време дао пријатељу копију рукописа, а овај ју је отпремио у иностранство. Роман је објављен 1980. у Швајцарској.

7. Владимир Набоков, „Лолита“ (написан 1953, први пут објављен у СССР-у 1989)

Прича о забрањеној љубави одраслог мушкарца и заносне малолетнице била је забрањена у многим земљама. Неколико издавачких кућа у Француској, Великој Британији, па чак и у САД, одбило је да штампа „Лолиту“.

У СССР-у Набоков уопште није могао бити објављиван будући да је био син политичара-центристе који се жестоко противио бољшевицима. Цела породица Набоков је после револуције напустила Русију, тако да су сви третирани као „издајници“.

Књига се званично ипак појавила у штампи, али тек 1989. године.

8. Александар Солжењицин, „Архипелаг ГУЛАГ“ (написан 1958-1968, допуњаван све до 1979, објављен 1989)

У часопису „Нови свет“ 1968. године се појавила Солжењицинова прича „Један дан Ивана Денисовича“, заснована на личном пишчевом осмогодишњем затворском искуству.

Сав каснији живот Солжењицин је посветио истраживању совјетског казненог система и репресија у СССР-у. Прикупљао је податке о казнено-поправним логорима у целој земљи, описивао како су они стварани и ко је у њима радио. Све је то ушло у књигу.

„Архипелаг ГУЛАГ“ је први пут објављен у Паризу 1973. године. Солжењицин је проглашен за издајника отаџбине, одузето му је држављанство. Приморан је да напусти земљу.

У „Новом свету“ су се 1989. године појавиле поједине главе његовог истраживања, а током 1990-их је објављена интегрална верзија књиге. Тада је Солжењицину враћено држављанство и он се вратио у Русију.

9. Јевгенија Гинзбург, „Стрма маршрута“ (написана 1967, објављена у СССР-у 1988)

Ауторка за своју књигу каже да је то „хроника доба култа личности“. Гинзбургова је ухапшена у време „Великог терора“ 1937. године. Десет година је провела по затворима. Аутобиографски роман прича о батинању за време саслушања, о томе како су фалсификовани досијеи и како су људи приморавани да признају злочине које нису извршили, како су застрашивани претњом хапшења целе породице...

Списатељица пише о томе како је свако против свакога писао пријаве, како је комшија пријављивао комшију надајући се да ће због тога Народни комесаријат за унутрашње послове (НКВД) бити према њему милостив, али је затим сам доспевао у затвор јер није довољно тога пријавио или је неко пријавио њега.

10. Стихови песника Сребрног века

У СССР-у није било могуће штампати лирику посвећену љубави и страдањима. Све се то доживљавало као нешто непријатељско, „капиталистичко“, као нешто потпуно страно совјетском грађанину.

Нису штампане песме Зинаиде Гипиус и Дмитрија Мерешковског који су емигрирали. Тек током 1960-их је почело објављивање изабраних стихова Константина Баљмонта и Марине Цветајеве. Тек 1986. су издати стихови репресираног Николаја Гумиљова, а 1989. је велики догађај било прво објављивање авангардних стихова Владислава Ходасевича. Нису штампани ни многи стихови некада врло популраног сеоског песника Сергеја Јесењина.

Многи песници су били принуђени да пишу за себе и чувају своје стихове у фиоци, али је и то било опасно. Прича се да је Ана Ахматова записивала своје стихове на комаду папира, давала их пријатељима да их науче напамет, а затим спаљивала тај лист.

Рукописе и приватне збирке стихова одузимао је најпре НКВД, а затим КГБ. Али ништа није уништавано. Сви текстови су чувани у архивима специјалних служби или су прослеђивани у „спецхран“ (специјалне архиве при библиотекама) где је приступ имао мали број људи из одређених кругова. Многа изгубљена дела су захваљујући тим архивима реконструисана и објављена после распада СССР-а.