Три царска генерала која су се придружила бољшевицима
Совјетска власт је са великом сумњом гледала на високе војсковође Царске армије, сматрајући их идеолошким противницима. Ови генерали су морали да заслуже поверење.
1. Алексеј Брусилов
Алексеј Брусилов је постао најпознатији царски генерал који је добровољно прешао на страну бољшевика.
Прославио се 1916. године, када је као командант Југозападног фронта, извео успешну офанзиву — Брусиловљеву офанзиву. Од маја до јула 1917. године служио је као врховни командант Руске царске армије.
2. септембра 1918. године, након покушаја револуционарке Фани Каплан да убије Лењина и убиства истакнутог бољшевика Мојсеја Урицког, власти су прогласиле црвени терор. Генерал је ухапшен, али је пуштен неколико месеци касније.
Брусилов се придружио Црвеној армији 1920. године. Према једној верзији на то га је подстакла смрт његовог сина, команданта коњичког пука кога су погубили „бели“.
Генерал је учествовао у јачању борбене готовости Црвене армије, организовању обуке коњице и служио је као инспектор коњице. Умро је у Москви 1926. године у 72. години.
Брусилов је сахрањен уз све војне почасти на гробљу Новодевичјег манастира.
2. Дмитриј Шувајев
Генерал пешадије Дмитриј Шувајев служио је као министар рата Руског царства од 1916. до 1917. године. Бољшевици су га ухапсили готово одмах по доласку на власт, али су га убрзо пустили.
Исте године Шувајев се добровољно придружио Црвеној армији. Обучавао је командни кадар и служио као начелник штаба Петроградског војног округа.
Године 1926. генерал је отишао у пензију, али му није било суђено да у миру проживи старост. На врхунцу масовних репресија 1937. године ухапшен је због „контрареволуционарне агитације природе“ и погубљен.
3. Дмитриј Кузмин-Каравајев
Дмитриј Кузмин-Каравајев је започео своју војну каријеру током Руско-турског рата 1877-1878. Од 1909. до 1915. године руководио је Главним артиљеријским штабом.
1918. генерал се придружио Црвеној армији, где је радио на системским проблемима у развоју артиљеријског оружја. Године 1930, у 80. години живота, пензионисан је са правом на пензију Оружаних снага.
Године 1935, током интензивирања политичке репресије у СССР-у, лишен је пензије и протеран из Лењинграда у Казахстан са породицом. Тек током Другог светског рата пензија му је враћена, а одликован је и Орденом Лењина „за дугогодишњу службу и изузетан рад у развоју руске артиљерије“.
Међутим, забрањено му је да се врати у Лењинград или Москву. Генерал је умро у Мурому 1950. године у 93. години живота.
