Деншчик: Како је један војник успевао да замени све кућне слуге
У Руској императорској армији је постојао посилни, који је додељиван сваком официру као лични слуга. На руском се звао „деньщик“, од речи „день“ (дан), тј. „свакодневни слуга“.
Дужности деншчика биле су необично широке и недефинисане: од чишћења чизама, чувања имовине, помоћи у кућним пословима и бриге о деци. У ствари, деншчик је замењивао све кућне слуге - лакеја, кувара, собарицу, чак и дадиљу. Штавише, морао је да слуша не само свог официра већ и његову жену и децу. Сходно томе, између њега и његових господара често се развијао породични однос.
Деншчики су примали плату за посао у армији. Обично су бирани из редова обичних војника. Посилни је извршавао официрова наређења, штитио га и, што је такође важно, био му десна рука у тешким ратним окршајима.
Високи официри, пуковници и генерали, могли су имати чак и племића у својству посилног. Такав посилни је могао напредовати у служби и добити чин каплара или наредника.
Официр и деншчик, рад Павла Федотова, 1850.
Прохор Дубасов, или једноставно Прошка, сматра се једним од најпознатијих деншчкика у руској историји. Служио је под великим руским командантом Александром Суворовом више од тридесет година. Његове дужности су укључивале буђење свог господара чак и ако овај није желео да устане, спречавање да се преједе и генерално заштита генераловог здравља. Међутим, једном је направио велику грешку — заборавио је иглу у генераловој чарапи или чизми. Војни хирург није успео да извади иглу, па је Суворов храмао до краја живота.
