Како ради „црвени телефон“ између Москве и Вашингтона?

Пре ње било је потребно од 6 до 13 сати да се преносе и дешифрују поруке путем званичних дипломатских канала. Кубанска ракетна криза 1962. године показала је да је таква брзина комуникације неприхватљива у ванредним ситуацијама.

„Директну телефонску линију“ су често звали црвени телефон. У ствари, никада није ни био телефон — веровало се да се информације могу погрешно схватити током гласовног контакта. Поруке које су размењивали шефови држава биле су текстуалне, а преношене су помоћу телепринтера. А од краја 1970-их користе се сателитски комуникациони канали.

Прва порука из Вашингтона је била следећа: „Брза риђа лисица је прескочила лењог пса 1234567890.“ Садржала је сва слова енглеске абецеде и све бројеве (The quick brown fox jumped over the lazy dog's back).

„Директна телефонска линија“ је коришћена након атентата на председника Кенедија, током Шестодневног и Трећег индо-пакистанског рата и током совјетске инвазије на Авганистан.

Данас се и даље користи у посебно важним случајевима. На пример, 2001. године, руски министар одбране Сергеј Иванов је упутио саучешће Сједињеним Државама у вези са терористичким нападима 11. септембра и изразио спремност за заједничку борбу против тероризма.