Како су САД протерале своје радикале бољшевицима

Однос америчке владе са левичарским и анархистичким покретима никада није био идеалан, али је 1919. године ескалирао у прави рат. У јуну су бомбардовања потресла осам градова, док су левичарски радикали почели да циљају судије, имиграционе службенике и адвокате.

Паника је захватила друштво, страхујући да је револуција руског типа на путу. Власти су потом покренуле масовна хапшења левичара и анархиста широм земље. Пошто је лавовски део њих били имигранти из Европе, влада је одлучила да их елиминише депортацијом.

Парада за Дан рада у Њујорку

21. децембра 1919. године, 249 ухапшених радикала из Руског царства смештено је на брод Буфорд и послато у Совјетску Русију као „амерички божићни поклон Лењину и Троцком“. Штампа је ликовала: „Као што је путовање Нојеве барке било кључ за опстанак човечанства, тако је и путовање совјетске барке кључ за опстанак Америке.“

Анархисткиња Ема Голдман, позната и као „Црвена Ема“, присетила се да су морали да проведу 28 дана у ужасним условима под 24-часовним надзором стражара, али су сви били инспирисани сусретом са „новом Русијом“.

Александар Мичел Палмер/Мушкарци ухапшени у рацијама чекајући саслушања о депортацији

Није било дипломатских односа између Вашингтона и Москве, а брод је послат у Финску. Фински војници су испратили путнике до совјетске границе, где су дочекани као хероји.

Међутим, већина повратника била је разочарана совјетском стварношћу. Они који су могли убрзо су напустили земљу. Међу њима је била и „Црвена Ема“.

USAT Буфорд

Други су покушали да се прилагоде. На пример, бивши вођа „Савеза руских радника“, Пјотр Бјанки, у потпуности се посветио изградњи социјализма и постао истакнути функционер. Умро је 1930. године током једног од антисовјетских устанака на Алтају.

Ема Голдман и Александар Беркман око 1917-1919. године

Peter Bianki