Како је Лав Толстој преселио духоборе у Канаду

Духоборима се допала та реч и почели су тако да се називају. Њихово учење је одбацивало спољашње атрибуте вере: цркву, крстове и иконе, посредовање свештеника између Бога и људи. Такође су порицали божанску природу Христа. Према њиховом учењу, Света Девица Марија је родила обичног човека, у кога је потом ушао Бог Син.

Године 1801. цар Александар I преселио је духоборе на Азовско море, далеко од других православних хришћана. А четрдесет година касније други руски цар Николај I преселио их је у Грузију. Деведесетих година 19. века, један од њихових вођа, Петар Веригин, упознао се са учењима Лава Толстоја и био је импресиониран сличношћу његове вере са оним што је писац проповедао. Позвао је своје следбенике да не узимају оружје, одбију војну службу и не полажу заклетву на верност Николају II. Духобори који су већ били у пуковима спалили су своје оружје.

Резултат је била репресија: неки духобори су бичевани до смрти, неки су ухапшени, а други прогоњени. Толстој и неколико људи из његовог круга потписали су апел у одбрану секте. Пишчева интервенција привукла је пажњу светске заједнице на духоборе, а канадска влада је изразила спремност да их прими на своју територију. Међутим, пресељење неколико хиљада људи коштало је много новца. Тада је Толстој одлучио да погазио реч да неће узимати ауторске хонораре за своја дела и сео је да напише нови роман, „Васкрсење“.

За роман, који још није био написан, добио је од издавача А. Ф. Маркса импресивних за то време 22 хиљаде рубаља. И његовим напорима, око 7,5 хиљада духобора емигрирало је у западну Канаду. Између осталих, у пресељењу је учествовао и најстарији син писца, Сергеј.