Како су се милиони гледалаца у СССР-у „лечили“ испред телевизијских екрана

Каријера Анатолија Кашпировског била је вртоглава, али кратког века. Године 1989. лекар психотерапеут Анатолиј Кашпировски почео је на Централној телевизији да води „Сеансе здравља“, током којих је, како је тврдио, помоћу хипнотичких сугестија могао да лечи гледаоце од хроничних болести на даљину. Према различитим проценама, емисије су пред телевизијске екране окупљале и до 200 милиона људи — до тада незабележен број гледалаца на совјетској телевизији.

Како је лекар постао исцелитељ

Рођен је 1939. године у породици војног лица. Године 1962. завршио је Винички медицински институт, а затим је више од 25 година радио у локалној психонеуролошкој болници. Упоредо је проучавао литературу о техникама хипнозе и психосоматици, а од 1964. године путовао је по земљи и држао предавања у оквиру државног друштва „Знање“, током којих је изводио психолошке огледе. Већ 1974. године почео је да одржава масовне сеансе — најпре у радним колективима, а потом у великим дворанама.

Преломни тренутак у његовој каријери догодио се захваљујући једном случајном познанству. Постоји неколико верзија о томе ко му је помогао да дође до телевизијског програма, али све се слажу у једном: крајем осамдесетих Кашпировски је често држао предавања и изводио психолошке огледе на различитим местима у Москви. Једном приликом, после једног таквог наступа, пришао му је високи телевизијски руководилац и упитао: „Да ли бисте своје идеје могли да представите и на телевизији?“ Кашпировски је одговорио: „Могу.“ Тако су му се отворила врата совјетске телевизије, која је крајем осамдесетих била у потрази за новим облицима телевизијског програма.

У марту 1988. године одржан је телевизијски мост Москва–Кијев, током којег је Кашпировски из Москве спроводио сеансу хипнотичког ублажавања бола над пацијенткињом у Кијевском научно-истраживачком институту за рендгенску и радиологијску медицину, непосредно током операције. Тај пренос донео му је свесавезну славу. Касније су хирурзи говорили да је пацијенткињи ипак дата мала доза анестетика, док је она сама признала да је осећала бол, али да због присуства камера није желела да то покаже.

Свесавезна слава

Ипак, права слава стигла је у октобру 1989. године, када је Централна телевизија СССР-а — тада једини телевизијски канал доступан широм Совјетског Савеза — почела да емитује циклус „Сеансе здравља лекара психотерапеута Анатолија Кашпировског“. Људи су седели испред телевизора, прислањали оболела места уз екран и веровали у чудо. Кашпировски је гледаоцима давао „сугестије“ за здравље, богатство и благостање, наводно их лечећи од обољења органа за варење и срчаних болести.

Званична медицина и научници били су скептични према његовим методама, а могући ефекат објашњавали су плацебо-ефектом. Руска академија наука је касније његове методе назвала „апсолутном псеудонауком“. Телевизијске сеансе престале су да се емитују почетком деведесетих година, након притужби због могућег штетног утицаја на здравље гледалаца, а 1993. године у Русији је уведена званична забрана одржавања масовних хипнотичких сеанси без одговарајуће медицинске дозволе.

Међутим, Кашпировскијева каријера тиме није била завршена. После распада Совјетског Савеза ушао је у политику, а 1993. године изабран је за посланика првог сазива Државне думе Русије са листе Либерално-демократске партије Русије (ЛДПР).

Последњих година наставио је да одржава јавне сеансе и водио је канал на Јутјубу.

О феномену популарности Анатолија Кашпировског говори Марина Новикова-Грунд, кандидат психолошких наука и декан Психолошког факултета Московског међународног универзитета:

„Добро је овладао различитим начинима увођења људи у стање транса. Када је тек започињао каријеру, користио је ову методу како би помогао различитим људима. А онда, након што је неколико пута успео да некоме помогне, увидео је и њену комерцијалну страну. Људи којима је отклонио бол ширили су глас о чудесном лекару који им је помогао.

Уверио се у свој успех. Схватио је какви људи добро реагују управо на његов начин увођења у транс. То су људи који често траже заштиту, траже снажну личност. Тако су око Кашпировског почели да се окупљају они који су, можда несвесно, тражили „великог оца“. То није омаловажавајућа карактеристика — сви имамо различите карактере и понекад чак и веома снажни, ауторитативни и успешни људи пате од усамљености јер немају снажну фигуру „оца који контролише“.

На његовим сеансама они су радо упадали у транс, и то веома упечатљив. Обично је човек у трансу само успорен. А овде су сви заједно почињали да се љуљају и машу рукама. Осећали су снажно „ми смо заједно“: гомила појачава дејство транса.

Затим је Кашпировски изашао на телевизијске екране и почела је да делује потпуно неморална комерцијална страна свега тога. Већ је знао како да поступа. Знао је да мора да игра улогу моћног господара како би људи у измењеном стању свести утицали једни на друге и тако појачавали ефекат „магије“.

Каква је била штета од свега тога? У најмању руку, постојала је опасност да људи одустану од медицинске помоћи, као и да се појачају одређена психотична стања која су код човека постојала у зачетку. Гледаоце је привлачила једноставност таквог пута. Зашто ићи код лекара када можете да купите карту, машете рукама и притом осетите радост сједињења са гомилом? Све ће, наводно, проћи само од себе. Био је то избор људи који су у тешким временима патили због сопственог осећаја немоћи.“