Како је Пушкин признао свој атеизам и био кажњен

У Санкт Петербургу, након што је завршио Лицеј, Пушкин је водио друштвени живот и писао поезију која је веома незадовољавала власти. У оди „Слобода“ (1817) осуђивао је аутократију, а у песми „Село“ (1819) кметство. Писао је оштре епиграме против монарха и његове пратње. Цар Александар I био је бесан и наредио је да се млади песник протера у Сибир или, у најгорем случају, у Соловецки манастир.

Александар Пушкин на Црном мору, 1868. Део збирке Државног музеја А. С. Пушкина у Москви. Уметник: Иван Константинович Ајвазовски (1817–1900).

Пушкинови утицајни пријатељи — Н. Карамзин, В. Жуковски и други — одмах су почели да се заузимају за ублажавање казне. Карамзин је лично убеђивао цара да би прогонство у Сибир било престрого и да је „Пушкин геније, а генијима треба праштати“.

Цар је попустио. У мају 1820. године Пушкин је напустио Петербург — званично „ради преласка на ново место службе“, а заправо је упућен у прогонство на југ. Премештен је из Колегијума за спољне послове престонице, где је до тада служио, у канцеларију генерала И. Инзова, главног повереника колониста Јужне територије, са седиштем у Кишињеву. 

Александар Пушкин у Бахчисарају (Крим). Слика из 20. века.

Инзов, доброћудан и праштајући човек, благонаклоно се односио према песнику који је пао у немилост и није га оптерећивао службеним обавезама. У Кишињеву је Пушкин провео готово три године, све до јула 1823. године. Био је то период процвата његове лирике, али и време када је започео рад на „Евгенију Оњегину“.

У јулу 1823. године пребачен је у Одесу, под командом новог губернатора Новоросијске области, грофа М. Воронцова. Одеса је 1823–1824. била жива, космополитска лука са италијанском опером, ресторанима и живахном друштвеном сценом. Пушкин се уронио у ову атмосферу: посећивао је дом Воронцових, користио њихову библиотеку и често посећивао позоришта и казина. За 13 месеци (од 3. јула 1823. до 31. јула 1824. године), написао је два и по поглавља „Евгенија Оњегина“, поему „Цигани“ и написао више од тридесет песама.

Портрет грофице Јелизавете Воронцове (1830) Јозефа Едуарда Телчера,

У почетку су односи између Пушкина и грофа били добри, али су се убрзо погоршали. Према сведочењима, узрок захлађења била је Пушкинова љубавна веза са Воронцовљевом супругом Јелизаветом. Врхунац сукоба било је понижавајуће задужење које је Воронцов поверио Пушкину — да отпутује у Херсонску губернију „ради борбе против скакаваца“. Воронцов се потом обратио министру иностраних послова са молбом да Пушкин буде протеран из Одесе.

Одлучујући фактор је било илустровано писмо које је Пушкин упутио у пролеће 1824. једном од својих московских пријатеља (истраживачи тврде - П. А. Вјаземски или В. К. Кухелбекер). У њему је песник известио: "Желиш да знаш шта радим - пишем шаролике строфе романтичне песме и држим лекције из чистог атеизма. Ево Енглеза, глувог филозофа, јединог интелигентног Афеја ког сам срео." Овај „Енглез“ је био Воронцовљев доктор Вилијам Хачинсон.

Николај Ге, „Александар Пушкин у селу Михајловскоје“ (1875)

Песник је касније признао да је писмо написано због „буке и трачева“ међу његовим познаницима. Али управо је то писмо запечатило његову судбину: московска полиција је то приметила, а гроф Неселроде је 11. јула 1824. обавестио Воронцова да је влада „дошла до закључка“ да се Пушкин „ни најмање није одрекао рђавих начела“.

У јулу 1824. године уследио је царски налог да Пушкин буде отпуштен из службе „због непристојног понашања“ (par son inconduite) и прогнан на имање својих рођака у Псковској губернији, под надзором локалних власти. Тако је 1. августа Пушкин, у пратњи свог кметског слуге Никите Козлова, напустио Одесу. Осам дана касније, 9. августа 1824. године, стигао је у Михајловско, где ће провести наредне две године — један од најзначајнијих и најплоднијих периода свог стваралаштва.