Демидови: најбогатији индустријалци Руског царства

Из редова обичних тулских ковача, Демидови су се уздигли до племства у Русији, а затим постали и италијански кнежеви Сан Донато, власници раскошних вила. Како им је то пошло за руком?

Досетљиви ковач

Све је почело за време Петра I — управо тада се први пут у руској историји обичном човеку отворила могућност да се, захваљујући таленту и способностима, уздигне у друштву. Такав дар имао је Никита Демидов, обичан тулски ковач. Према једној легенди, једном приликом поправљао је пиштољ једном царском дворјанину и, на крају, предао му и оригинал и сопствену копију. Дворјанин није успео да их разликује, па је о необичном оружару испричао Петру I.

Петар је лично испробао умеће тулског мајстора, а Демидов је за њега израдио још неколико копија западног оружја. Владар је био толико задовољан његовим радом да је убудуће оружје наручивао само од Демидова. Током двадесетогодишњег Северног рата, руска војска је први пут у својој историји употребљавала пушке и топове изливене у Русији. Петар је дозволио Демидову да прошири производњу, па је у Тули основана прва оружарница у Русији, а град је постао престоница руског оружарства.

Демидову је Петар поверио и задатак да на Уралу подигне гвожђаре. И у томе је постигао велики успех. У државну касу уплатио је огромне приходе, а значајан део свог богатства уложио је и у изградњу Петербурга.

За своје заслуге Демидови су добили наследно племство. Сви владари благонаклоно су гледали на ову породицу, дарујући јој разне повластице и посебне услове за коришћење природних богатстава и кметске радне снаге.

„Краљ Урала“

Прави успон породице догодио се за време Никитиног сина, Акинфија Демидова, који је постигао невероватне успехе и стекао огромно богатство. Називали су га „краљем Урала“ и „уралским дивом“. Управо је он, настављајући очев посао, освојио већину рудних налазишта на Уралу и подигао десетак металуршких постројења, поставши главни снабдевач Руског царства.

Демидов је, међутим, морао да води и бројне политичке игре. Познато је да је подмићивао чиновнике који су покушавали да се домогну дела његовог богатства, а пред владарима је, према сведочанствима и предањима, умео да оклевета готово свакога ко му се нашао на путу. Био је у блиским везама и са самим Бироном, миљеником царице Ане Ивановне и једним од најмоћнијих људи у царству.

О Демидовој памети и сналажљивости испредане су најневероватније приче. Акинфиј је открио налазишта сребра у Сибиру и на Алтају  1736. године. Дуго није о њима обавештавао престоницу, већ је, наводно, тајно ковао новац са ликом царице. Према легенди, разгневљена царица је позвала Демидова у престоницу. Он је са собом донео корпу својих лажних новчића. Када га је упитала чије су то рубље — његове или њене — Демидов је, према предању, одговорио:

„Сви смо ми твоји, мајчице! Значи, и рубље су твоје!“

О нагнутој Невјанској кули фабрике Демидов, подигнутој по Акинфијевом налогу, такође су кружиле мистичне приче. Наводно су се управо у њеним подрумима ковали лажни новчићи, а Демидов је, према једној легенди, наредио да се подрум потопи заједно са опремом и радницима који су били оковани ланцима. Чињеница да се кула временом накривила у народу је повезивана управо са његовим „злоделима“.

За све то, међутим, не постоје поуздани историјски докази. Ипак, о његовој суровости кружиле су и друге приче. Наводно су његови управници осмислили посебну казну за раднике који би се опијали: око врата би им качили тешку ливену гвоздену медаљу. Занимљиво је да се такав начин кажњавања, према предању, допао и Петру I, па је и он почео да сличне „медаље“ додељује својим дворјанима.

Италијански кнежеви

Богатство Демидових било је огромно — досезало је величину буџета неких европских држава. Породица је широм Русије подигла више од педесет фабрика. Захваљујући њима, Русија је ојачала војску и морнарицу, а временом је почела и да извози метал.

Ипак, нису сви припадници рода били подједнако успешни и даровити. Акинфиј се често сукобљавао са својом браћом, а међу његовим потомцима избијале су бројне свађе око поделе наследства. Акинфијево богатство трошили су све до краја XIX века.

Расипништво наследника било је повод за велике скандале. Тако је, на пример, Демидовљев син, Прокофије 1778. године у Петербургу приредио свечаност на којој је бесплатно дељена вотка. Причало се да је због тог призора нечувене раскоши и дарежљивости живот изгубило више од пет стотина људи. За време њихових потомака почеле су да пропадају и породичне фабрике, а неке су на крају морале да буду предате држави.

Користећи углед свог презимена, Демидови су од државе добијали огромне суме новца за трагање за златом и развој рудника злата, али су ти подухвати углавном били без успеха.

Ипак, међу Демидовима било је и познатих војсковођа и високих државних достојанственика.

Многи њихови потомци живели су у иностранству. Године 1827. Николај Демидов купио је земљу у близини Фиренце. На њој је његов син Анатолије подигао раскошну вилу, а тоскански кнез доделио је Демидову титулу кнеза Сан Донато. Анатолије је, иначе, био зет породице Бонапарта — био је муж Матилде, Наполеонове братанице.

Александар II дозволио је да се титула преноси наследством. Да би је озваничили и у Русији, Демидови су на Уралу подигли насеље под називом Сан Донато. Оно постоји и данас.

Царски миљеници после револуције

Како је време пролазило, Демидови су се стопили са осталим аристократским породицама, а њихови потомци и данас живе у иностранству. Многи од оних који су остали у Русији нису преживели револуцију: били су хапшени и прогоњени. До средине XX века породична лоза у Совјетском Савезу је замрла. Ипак, већина фабрика које су основали Демидови и данас ради.