Уметност пријатељства: „Руси су наши, нису странци“

„Моја љубав према Србији почела је давно. Још у време СФРЈугославије.

Светско првенство у Италији и 1990. година... Наравно, сви смо тада навијали за репрезентацију СССР-а, а били смо и веома узбуђени због репрезентације Југославије. Каква је то била екипа! Каква имена! Драган Стојковић, Роберт Просинечки, Роберт Јарни, Вујадин Станојковић, Дарко Панчев, Давор Шукер.

Онда је дошла 1991. година и тријумф „Црвене звезде“ у финалу Купа шампиона, и сећам се како смо сви навијали за ту екипу. А онда...рат. Догађаји почетком деведесетих у Југославији и касније уништење државе нису ме оставили равнодушним. Био сам веома млад, али сам разумео да је овај рат првенствено био против Срба и против православља. Неки од мојих старијих пријатеља су се добровољно пријавили и отишли у БиХ. Агресију 1999. године доживео сам као дубоко личну трагедију. Већ сам био старији и схватио сам да је то била проба за оно што је западни свет спремао Русији. Деведесетих година прошлог века сам се заинтересовао и за југословенску културу. Сазнао сам за фестивал БИТЕФ, легендарну Миру Траиловић и Јована Ћирилова. Тада сам открио драмског писца Бранислава Нушића.“

„Одувек сам желео да посетим Србију, али се десило да 1999. године нисам био укључен у путовање за пројекат који сам осмислио. 2004. године, пројекат документарног филма је прво обустављен, а затим је Југославија престала да постоји. 2014. године сам посетио Црну Гору и открио многе занимљиве ствари које су оставиле снажан утисак. Манастир Острог, Цетињски манастир. И иако су се ова света места већ налазила у Црној Гори, и даље их сматрам саставним делом културног простора Србије, или чак њеног културног кода.“

„Тек 2017. године сам коначно посетио Србију. Те две недеље су биле толико интензивне да је невероватно како сам успео толико да пропутујем. Посетио сам Нови Сад, Сремске Карловце, Кустуричино село Мокра Гора, манастир Манасију, резерват природе Лисински рај и Ресавску пећину, а прошао сам и кроз Копаоник и Фрушку гору. И то упркос томе што живим у Београду. Београд сам заволео од првог дана и знам да ћу се сигурно овде вратити.“

„Понекад ми се чини да могу да трепнем и, ускочим у трамвај „Седмице“, да се возим од Устаничке до центра, па пређем Теразије до пешачке улице Кнез Михаила. Затим скренем у споредну улицу и свратим до дивног кафића „Цица“, а за десерт узмем сладолед Мориц Ајс у близини (никад нисам пробао ништа боље). Али кажу да трамвај број 7 више не саобраћа и да је ових дана тешко доћи до Београда. Али заиста желим да се вратим. Да одем у позориште и музеј, да поједем неки прави специјалитет у „Три Шешира“ или „Шешир мој“ у Скадарској улици и само да прошетам Београдом ноћу. А такође да свратим до Калемегданске тврђаве и направим селфи поред система противваздушне одбране С-125 којим је оборен ловац 1999. године.

И, наравно, да посетим руску цркву Свете Тројице, која се налази у близини цркве Светог Марка. Много тога делимо заједничког са Србима.“

Да ли је ваш професионални позив повезан са Србијом?

„Последњих пет година радим у Културном центру „Меридијан“, радећи на образовним пројектима: то су предавања о култури, науци и историји уметности. Бројне представе, изложбе и пројекције филмова су стално заступљене. Одавно сам желео да организујем нешто занимљиво везано за Србију и њену културу и историју.

Меридијан је 2021. године био домаћин свог првог великог концерта, на којем су наступиле веома занимљиве групе „Тамо далеко“ и „Жуте Крушке“, као и уметник  дубореза, Дејан Миленковић.

Дуго времена, због разних околности, нисам могао да се посветим српској теми, али прошле године, захваљујући ТВ каналу „Спас“, приказан је филм Анжелике Кареткине „Свети Сава: Руска боја на српској застави“, у режији Алексеја Кременецког. У снимању су учествовали глумац Милош Биковић и његов брат, архимандрит Михаил (Биковић), свештеник СПЦ, историчар и професор филозофије на Универзитету у Београду, Милош Ковић.
Заснован на животу Светог Саве, филм је снимљен као путовање из Русије у Србију и истражује вековне везе између српског и руског народа. Упркос јулској пројекцији, када сви одлазе из града на одмор, сала је била пуна, а по завршетку је уследила жива и занимљива дискусија.

Такође, прошле јесени, коначно су одржане две веома занимљиве изложбе: „Душа Србије“, изложбени пројекат сликарке Весне Симић, организатора бројних културних дешавања у Русији, са радовима савремених уметника из Србије и Русије.

И изложба фотографија „Шетња кроз Србију“, која је гледаоцима представила разноликост Србије, земље тако блиске нашој по духу. Радове су креирали Јулија и Владислав Петровић. Сви прошли догађаји изазвали су велико интересовање, јер су били право откриће за публику Меридијана. Надам се да ће и ова година бити успешна и да ће занимљиви догађаји везани за Србију који су већ на нашем распореду бити добро посећени.“

Да ли имате неке драге приче које волите да преносите својим руским пријатељима?

„Једног јутра сам отишао сам у супермаркет да купим намирнице. Унапред сам написао списак, тражећи како се то каже на српском. Ставио сам драгоцени папирић са списком у џеп и отишао. У продавници сам почео нешто да тражим (не сећам се шта, али сам дефинитивно желео да купим кајмак) и окренуо се ка једној финој девојци која је тамо радила. Не знам шта ме је спопало, али сам рекао: „Добро јутро“, и то на добром енглеском. Презир са којим ме је погледала ћу још дуго памтити. Посегнуо сам у џеп за пушкицом и нисам могао да је нађем. И рекао сам себи: „Дођавола, изгубио сам папирић.“ Онда сам одлучио да позовем водича Маријана за помоћ око превода и почео сам да питам како се каже на српском: „Имате ли српски кајмак?“ Зовем, питам и чекам да ми каже. А онда сам осетио да ме неко нежно тапше по рамену. Окренуо сам се и видео исту младу продавачицу. Лукаво се осмехнула, показала у страну и рекла нешто попут: „Тамо је.“ Мора да је схватила да сам Рус, а не Американац. Тек касније су ми рекли да у Србији поздрави на енглеском често остају без одговора.
Јер, људи не заворављају 1999. годину.“

Далеко од очију, а близу срцу

„Наш водич била је Рускиња која се давно удала за Србина и преселила у Требиње. Почели смо да разговарамо, рекао сам јој о својим српским пријатељима у Москви, и испоставило се да их познаје, скоро све! Чак посећујемо заједно ресторане у Москви! Свет је тако мали! Отпутовати 2.900 км да бисте упознали некога ко зна ваше српске  московске пријатеље! Фасцинантно!“

После неколико путовања у Србију, да ли и даље постоји уверење у то да смо „браћа заувек“?

„Током путовања у Србију, након шетње кроз Београд, наш водич, Марјан, одвео нас је у кафић Ћевапчићи. Марјан је рекао да туристи ретко долазе тамо јер се не препоручује туристима. То место посећу само мештани. Када смо ушли, Марјан је весело похвалио: „Довео сам вам странце!“ На шта је љубазна домаћица одговорила: „Не! Па, Руси су наши, нису странци.“ Ето га и одговор на питање, зашто смо заиста братски народи и мислим да вај случај савршено илуструје колико смо блиски једни другима.“

„И када чујем навијаче како скандирају на стадиону: „Срби и Руси – браћа заувек“, разумем да се уопште не ради о фудбалу. И када се огроман транспарент развије преко целог стадиона, сви разумеју значење и емоцију. Ради се о једној вери и заједничкој историји, о заједничкој радости и болу. Зато транспарент „Наша вера вас води до победе“ изазива хистерију код демона. Казна ће бити заборављена, али ће утисак на милионе људи остати. И када се транспарент са сличним речима појавио на утакмици у Русији, многи моји српски пријатељи су ми написали веома топле речи. Јер, права вера увек побећује.“

Захваљујемо се нашем саговорнику на разговору и желимо му пуно успеха у даљем раду на јачању наших братских веза.