5 дела руских писаца о страним генијима

Британски интелектуалац ​​и добитник Букерове награде Џулијан Барнс је у младости учио руски језик. А 1965. године, у друштву својих студената, организовао је дуго путовање по СССР-у минибусом, посећујући Минск, Смоленск, Москву, Лењинград, Кијев и Одесу. Од тада, његово интересовање за руску културу није избледело. 2016. године објавио је роман о руском композитору Дмитрију Шостаковичу, „Шум времена“. Барнсово интересовање за Шостаковича, интересовање једне креативне особе за судбину друге, није јединствено.
„Прозор у Русију“ подсећа је на дела руских класика посвећених великим Европљанима.

1. Александар Пушкин „Моцарт и Салијери“

Кратка драма о природи генија из 1830. године. Према Пушкину, Моцарт је неозбиљан геније, Салијери је вредни просечњак. Салијери завиди Моцартовом таленту. Увређен је што пише сјајну музику без икаквог труда, док је он приморан да вредно ради на свакој мелодији. И као резултат тога, Салијери одлучује да отрује Моцарта. Познато је да се то у стварности није догодило, али је Пушкину био потребан овај обрт у причи због „књижевне уверљивости“.

2. Иван Тургењев „Хамлет и Дон Кихот“

Десетог јануара 1860. године, на јавном читању у корист писаца и научника, Тургењев је одржао говор „Хамлет и Дон Кихот“. У њему је детаљно анализирао два, са своје тачке гледишта, супротна типа личности. Карактеристичне особине слике Хамлета, према Тургењеву: „Анализа пре свега и егоизам, а самим тим и неверовање. Он живи искључиво за себе, он је егоиста.“ Тип Дон Кихота, како га је разумео руски писац, је следећи: „Он живи искључиво (ако се тако може рећи) ван себе, за друге, за своју браћу, за уништење зла, за супротстављање непријатељским силама према човечанству – чаробњацима, дивовима, тј. угњетачима.“ У њему нема ни трага егоизма, не мари за себе, сав је самопожртвован – оцените ову реч! – верује, верује чврсто и без освртања.“ Размишљања о ликовима такође постају повод за проучавање природе талента Шекспира и Сервантеса.

3. Дмитриј Мережковски „Васкрсли богови“

Још једно размишљање на тему генија, али овог пута на примеру Леонарда да Винчија. Ако је Пушкин веровао да геније може бити млад и лењ ( јер сам таленат је довољан), онда Мережковски изводи уметност изван граница етике и морала. За њега је геније бесмртни натчовек као резултат његовог препознавања, у коме су уједињени Бог и Антихрист. Он је контрадикторан, и у њему су уједињене све идеје његовог времена.

4. Михаил Булгаков „Живот господина де Молијера“

Булгаков је написао фикционализовану биографију драмског писца 1933. године за образовну серију „Животи изузетних људи“ (замишљену и започету пре револуције, а настављену под руководством Максима Горког од почетка 1930-их). Главни сукоб дела – избор између креативног позива генија и јавних очекивања, друштвеног поретка – уредницима се учинио неприкладним у контексту идеологије младе совјетске државе, те рукопис није објављен. Књига је објављена 1962. године након смрти аутора.

5. Осип Мандељштам „Разговор о Дантеу“

Године 1933, песник је научио италијански и гутао Дантеа. Читао је и пречитавао „Божанствену комедију“. Ово дело је за њега постало нека врста оптичког инструмента кроз који је Мандељштам завиривао у модерност. „Незамисливо је читати Дантеове песме, а да их не окренемо ка модерности. Оне су за то створене. Оне су пројектили за хватање будућности. Потребне су им коментари у Futurum-у“, написао је. Одмах након завршетка „Разговора о Дантеу“, написао је чувени епиграм о Стаљину. Књижевност и политика су за њега постале једно.