Именица у акузативу без предлога најчешће служи као прави (директни) објекат у реченици. На пример:

1. Я слушаю джаз.
Слушам џез.

2. Я читаю книгу.
Читам књигу.

3. Я люблю красное вино.
Волим црно вино.

Већ смо научили основно правило за акузатив именица. Хајде да то поновимо и проширимо знања. Када користите именицу једнине мушког рода у акузативу, важно је да ли се ради о живом бићу или нечем неживом (предмет или апстрактни појам). То правило важи и за српски језик. Неживе именице се не мењају, док живе именице имају завршетак -а/-я. Упоредите:

1. Я жду автобус. (неживо)
Чекам аутобус.

2. Я жду брата. (живо)
Чекам брата.

Here is the table: 

Дакле, именице мушког рода у једнини које означавају жива бића имају исте завршетке у акузативу и генитиву (као и у српском језику). Упореди:

Послушајте аудио снимак да бисте чули тачне одговоре