Како се луткарско позориште појавило у Русији

Током ископавања културног слоја из 15. века на Црвеном тргу у Москви, научници су открили керамичке фигурице које су биле причвршћене за прсте помоћу округлих уметака. Лутке-рукавице, које су постале веома популарне у Русији у 18. и почетком 19. века, имале су сличну унутрашњу структуру: три уметка за прсте контролисала су руке и главу лутке.

„Први документарни доказ о постојању народног луткарског позоришта у Русији био је илустровани опис немачког научника, дипломате и путника Адама Олеаријуса“, ​​објашњава Гордиј Салтиков, главни кустос Музеја луткарског позоришта Образцов.

„Он је детаљно описао луткарске представе којима је присуствовао у Москви 1630-их и забележио их у гравури луткара са луткама-рукавицама. Истраживачи не могу поуздано да утврде који су ликови глумили на луткарском екрану. Међутим, верује се да је Олеаријус приказао оштру, вулгарну сатиру у народном духу.“

На прелазу из 16. у 17. век, још једна луткарска представа била је популарна у западним и југозападним регионима руске државе: божићне представе, познате и под општим називом „вертеп“. Реч, преведена са старословенског, значи „пећина“ и односи се на главну радњу божићне представе — Рођење Христово, које се, према Јеванђељу, одиграло у пећини Витлејемској. Касније, делимично захваљујући именовању малоруских епископа у епархије централне Русије и Заураља, ова традиција је стигла чак и до Сибира.

Европски утицај

Крајем 17. века, за време владавине Петра Великог, трупе европских лутака почеле су да стижу у Москву, а 1700. године одржане су прве луткарске турнеје под покровитељством самог цара, у градовима на Волги и Астрахању. На позив царице Ане Јовановне, италијански комичари стигли су у Москву и Санкт Петербург 1733. године као део трупе комедије дел арте са четири луткарска позоришта. У исто време, луткари из Немачке и Француске активно су наступали у овим градовима.

У 19. веку, десетине европских луткарских трупа већ су наступале у Русији. Користећи лутке, првенствено, глумили су омиљене европске луткарске приче попут Дон Жуана и Фауста. Модна механичка луткарска позоришта уживала су велику популарност, посебно међу богатим класама у Санкт Петербургу и Москви. Користећи механику и оптику, мале самоходне фигуре грациозно су репродуковале околну стварност.

Писац и драматург Степан Жихарев је писао о једном од ових позоришта у својим „Белешкама савременика“: „Али како се то ради! Како је осветљено и како живо! Резбарене кочије возе преко трга, официри галопирају на коњима, пешаци ходају: неки трче, други ходају полако, једва померајући ноге; господа и даме шетају насипом, сусрећу се, скидају шешире, клањају се и машу; ево долази поштанска тројка и зауставља се на станици: кочијаши излазе, прегледају кочију и тако даље…“

Руски луткари су ишли у корак са својим европским колегама. Радили су и са механичким луткарским позориштима, марионетама и извођачима сенки. Али ове представе су првенствено биле намењене богатим градским становницима. Трговци, грађани и обични људи гледали су лутке широм Русије на вашарима, тезгама и двориштима.

Владајућа фигура ових представа био је Пјотр Иванович Уксусов, познатији као Петрушка - лутка-рукавица, рођак западног Пулчинеле, Полишинела и Панча, и источног Пехлевана, Палван-Качала и Мобарека. Беспринципијелан духовит и насилник, Петрушка је био херој нижих класа: помагао је људима да се опусте, исмеју преступнике и исмеју тешкоће свакодневног живота.

Од народног позоришта до радионица

До почетка 20. века, традиционални облици луткарског позоришта у Русији постепено су губили на популарности. Нови облик луткарског позоришта појавио се у уметничким радионицама. Професионални вајари, сликари и графичари, академски обучени и упознати са историјом западне и источне уметности, одлучили су да створе сопствено луткарско позориште. Придружили су им се редитељи и глумци одушевљени овом идејом.

После 1917. године, идеју о стварању професионалног луткарског позоришта у Совјетској Русији активно је подржао Народни комесаријат за образовање, који је у овој уметничкој форми видео велики потенцијал за пропаганду.

Први совјетски луткари били су инспирисани старим Петрушком и претворили су га у црвено средство пропаганде. Али врло брзо, растућа заједница глумаца, редитеља и луткарских уметника схватила је да ова древна уметност захтева много детаљније проучавање. Стога је на Сверуској конференцији луткара 1930. године донета одлука о оснивању Централног луткарског позоришта у Москви, које би постало „лабораторија луткарског жанра“ за све совјетске луткаре.

Дана 16. септембра 1931. године издата је наредба о отварању позоришта и именовању младог уметника, глумца и популарног естрадног луткара Сергеја Образцова за његовог уметничког директора.

У почетку, позориште није имало своју зграду: по граду се кретало колима, а мало касније и осликаним комбијем који је привлачио пажњу пролазника. Тек након шест година рада, позориште се преселило у своју прву зграду - бивше Реалистично позориште у улици Горког (сада Тверска улица). Године 1970. преселило се у улицу Садоваја-Самотечнаја, где се и данас налази.

Са новом зградом, луткари су добили сложену клизну завесу и трансформишуће зидове гледалишта. А сат на фасади сваког дана у подне изводи своју мини-представу: дванаест кућа на бројчанику се отвара, а уз музику „У башти, у башти“, разни ликови из бајки постају видљиви пролазницима.

Оригинални чланак је објављен на руском језику на веб страници портала Култура.рф.