Вештачка интелигенција дописала „Мртве душе“ Николаја Гогоља. Шта је настало?

Вештачка интелигенција GigaChat створила је 350 страница текста и 21 илустрацију у стилу Александра Агина, уметника који је илустровао прво издање. Нацрти другог тома „Мртвих душа“ намерно нису коришћени, али се, судећи по свему, од првобитне замисли да се главни јунак усмери ка врлини ипак није одустало.

Како је Гогољ спалио „Мртве душе“

Николај Гогољ (1809–1852) замислио је „Мртве душе“ као трилогију налик Дантеовој „Божанственој комедији“. Први том, објављен 1842. године, био је роман о преварама и путовањима. Авантуриста Павел Чичиков путује по Русији и од спахија откупљује „мртве душе“, односно умрле сељаке који се у документима и даље воде као живи, како би их потом заложио и дошао до новца. Други том требало је да представља чистилиште: писац је желео да прикаже његов пут ка моралном преображају. Трећа књига требало је да опише његово коначно преображење. Међутим, ти планови нису се остварили.

Гогољ је себи оставио две године за писање другог тома, али је на њему радио више од десет година. Писао је споро и мучно, изнова прерађивао поглавља и читао их пријатељима и духовним саветницима. Желео је да књига читаоце води ка хришћанским истинама. Али што је дуже радио, све је јасније постајало да Чичиков не жели да се преобрази у позитивног јунака.

Године 1845. Гогољ је први пут спалио рукопис. Сматрао је да садржај другог тома не одговара његовој замисли, па га је у налету осећања уништио. До 1852. године нова верзија романа била је готово завршена. Међутим, у ноћи између 23. и 24. фебруара, тешко болесни Гогољ пробудио је слугу, наредио му да наложи пећ и донесе торбу са свескама. Потом је поново бацио рукопис у ватру. Наредних неколико дана провео је у бунилу, а затим је преминуо.

Објашњења зашто је Гогољ одлучио да уништи своје дело крећу се од претпоставке да је чистопис грешком заменио за нацрте до тумачења да је поступио тако због дубоке депресије. После пишчеве смрти, међу његовим папирима пронађено је пет поглавља другог тома. Гогољев пријатељ, књижевни критичар Степан Шевирјов, преписао их је, а 1855. године су објављена. Ова сачувана поглавља једино су што је преостало од замишљене трилогије.

Како су Сбер и GigaChat „дописали“ други том 

Сбер је 2024. године одлучио да уз помоћ своје вештачке интелигенције GigaChat створи сопствену верзију другог тома „Мртвих душа“. Циљ није био да се оживи класик, већ да се вештачка интелигенција научи писању обимног књижевног дела. Наравно, намера је била и да се привуче пажња на Гогољево наслеђе.

Радом је руководио писац Владислав Отрошенко, аутор књиге „Гогољијана“. У тиму су били историчари, књижевни историчари, лингвисти, инжењери и писци. Према Отрошенковим речима, рад је подсећао на снимање филма: најпре је састављан план по сценама, а затим су појединачне сцене претваране у упутства за вештачку интелигенцију.

Пре почетка рада, GigaChat је обучаван на целокупним Гогољевим делима, укључујући писма, нацрте и бележнице, као и на текстовима Пушкина, Достојевског, Тургењева и других руских класика, филозофским списима и Библији. Посебно је учитана и обимна Гогољева преписка са блиским људима. Преписка са грофицом Аном Вијелгорском била је нарочито корисна за обликовање љубавне приче у роману, јер је Гогољ био заљубљен у њу и чак је тражио њену руку. Преписка са Александром Данилевским, школским другом и пријатељем, послужила је као узор за опуштен и духовит стил. У систем су унети и књиге које је Гогољ читао док је радио на другом тому, па чак и репродукције његових омиљених слика.

Резултат је процењиван на основу више мерила: разноврсности речника, употребе архаизама, гротеске и живости дијалога. Стручњаци су проверавали сваки одломак како би се осигурали да вештачка интелигенција не саставља текст од делова Гогољевих дела, већ ствара смисаоне слике са новим значењима. Чланови тима признају да је вештачка интелигенција у почетку давала текстове који нису одговарали замисли и да су често морали да их враћају на дораду. Међутим, временом је почела да пише све сигурније, па је чак и изненадила стручњаке смислом за хумор у дијалозима.

Шта је настало?

Главна разлика између новог тома и сачуваних Гогољевих нацрта јесте у приступу Чичиковљевој судбини. Гогољ је намеравао да „поправи“ свог јунака, али је тим који је радио на новој верзији свесно одустао од тог пута. Замисао „Препорода“ заснива се на томе да Чичиков не постаје изненада врлински човек, већ наставља да тражи начине за зараду који нису сасвим поштени.

Он и даље путује по Русији, а на путу сусреће нове спахије и чиновнике. Тако Чичиков стиже у један град на југу Русије и упознаје спахиницу Бахвалову, удовицу окружену кћерима стасалим за удају. У једну од њих јунак се заљубљује. У роману су задржани и гротеска и апсурд карактеристични за Гогоља. У једној сцени, на пример, вештачка интелигенција створила је сан о чиновницима у облику риба и испитивање које се претвара у партију вистa, карташке игре.

Вештачка интелигенција не уме да размишља, али уме да опонаша. Зато поједини делови текста непосредно подсећају на први том „Мртвих душа“: од очевог савета Чичикову да „чува пару“ до особина спахија које подсећају час на Пљушкина, час на Манилова, а час на Собакјевича. У другом тому налазе се и опширна лирска одступања — о женској заводљивости, образованим читаоцима, руском човеку и ширини његове душе, потказивању у Русији, живим и мртвим душама.

Присутне су и алузије на друга Гогољева дела. Описи гозби као да су преузети из „Старосветских спахија“, док портрети јунака призивају „Нос“, „Женидбу“ или „Ревизора“. На појединим местима из текста израњају и „Вијеви капци“ или нека реч из „Шињела“. Нису изостале ни шире позајмице из књижевности. Мотив двојништва, близак Гогољу, проширен је до размера Достојевског: Чичиков у роману има чак два двојника. Неки ликови су, пак, добили особине Дон Кихота или Херкула Поароа.

Посебно треба истаћи разноврсност жанрова. У првом тому „Мртвих душа“ појављују се уметнуте сцене и приповетке које не утичу непосредно на радњу, али је дело у целини блиско роману о преварама и авантурама. „Препород“ у том погледу личи на крпљени покривач: час је детективска прича, час љубавни роман, час комедија са прерушавањем, а час права фантазмагорија.

Упркос томе што је Отрошенко најавио да Чичиков неће бити преобликован, јунак је ипак доживео промене. Његова затворена природа и привидна сталоженост остале су у првом тому. Нови Чичиков не уме само да се уплиће у преваре већ и да буде груб, прича непристојне вицеве, заљубљује се, па чак и сања о правди. Зато постоји извесна могућност да ће преварант ипак кренути путем врлине — уколико се овај подухват настави.