Таленту овог песника сеоског порекла су се дивили и Пушкин и Николај I
„... Он има прави оригинални таленат“, - тако је Александар Пушкин говорио о Фјодору Слепушкину, који се није кретао у високом друштву, али његово име је било познато и у Санкт Петербургу и у Москви. Слепушкин је био уметник, песник, и кмет.
Први пут су га споменули 1822. године, када су три његове песме објављене у познатом књижевном часопису, а 1826. године објављена је његова прва збирка. Сељаци нису одобравали Слепушкинове песничке потраге (као одговор на критике, он им се обратио песмом), али су се издавачи и песници искрено дивили његовом таленту.
Чак и Александар Пушкин. На његов захтев Фјодору Слепушкину су послати „Руслан и Људмила“ и збирка песама уз коментар — „да ме не имитира, већ да настави својим путем“.
Веома редак случај: сељак није само знао да чита и пише, већ је и сам научио немачки, сликао је и писао стихове о ономе што је најбоље знао — о сеоском животу, о обичајима сељака.
За његова достигнућа Академија наука му је доделила златну медаљу као особи која „доноси корист руској речи“. Николај I и његова супруга, царица Марија Фјодоровна, поклонили су самоуком песнику кафтан извезен златом и златни сат. Истовремено, Слепушкин је добио слободу. Године 1826. његови поштоваоци, укључујући и Пушкина, прикупили су новац потребан да откупе његову породицу из кметства – 3.000 рубаља. Фјодор Слепушкин је постао трговац, отворио је циглану за потребе градилишта у Санкт Петербургу, наставио је да пише поезију и објавио још три збирке. Умро је 1848. током епидемије колере: упркос опасности, песник се бринуо о својим болесним сељацима и као резултат тога се и сам заразио.
