Шта се писало о животу високог друштва у царској Русији?

„...и званичници“

Вести о царској породици и људима блиским двору биле су неизоставни део новинских страница. У мају 1903. године, „Санкт-Петербургский листок“ известио је о отварању Тројичког моста, где су се окупили Романови: „Цар је био у униформи са Андрејевском лентом. Царица Александра у сребрнастој хаљини, Марија Фјодоровна у белој одећи са Андрејевском лентом. Њихова височанства пришла су покретном делу моста, где се на јастучету налазило дугме. Цар га је притиснуо и мост се спустио. Чуло се троструко „Ура!“

Дешавало се и да тужне вести стигну усред забаве. „Вест о смрти вицеадмирала Макарова јуче је оставила снажан утисак на целу Москву. Увече су се у позориштима, током пауза, гледаоци окупљали у групама како би прочитали телеграм. У позоришту Солодовников, на захтев публике, изведена је државна химна. Многи су напуштали позоришта још усред представе“, известио је новинар.

Скандали на све стране

Било је и скандала који су из будоара излазили пред очи јавности. Тако се догодило са једном шпанском уметницом која је наступала у ресторану „Яр“. Њена собарица одлучила је да затражи плату усред представе, али јој одговор није био по вољи: „Разбеснела се, насрнула на уметницу, поцепала јој хаљину и шешир, стргла јој дијаманте и златне предмете вредне 800 рубаља. Ту се њен бес није завршио: ватрена Францускиња још је и истукла плесачицу. Цео случај завршио је у полицијском записнику.“ 

На једном маскенбалу у Бољшој театру морали су да хватају хулигана који је најпре покушавао да људима скида лажне браде и маске, а потом скочио у фонтану, где је одмах почео да се дави. Када је полиција стигла, није знала да су пијанца већ извадили из воде и чак послали кући, па је закључила да он и даље лежи на дну и наредила да се фонтана испразни. Пронашли су шешир, рукавицу и марамицу, али је „утопљеник“, син московског генерал-мајора, у то време већ седео код куће и грејао се.

И у Московском уметничком театру било је необичних догађаја: публика је толико обожавала Максима Горког и Антона Чехова да су драматурзи понекад морали да беже од својих обожавалаца. Дешавало се и да не стигну да се склоне: „Омладина чека да Чехов изађе из позоришта и, чим га угледа, подиже га и износи на рукама... Ни мало пријатан дочек!“

Лов, у шали и заиста

За познатог грофа Комаровског писало се да је из Африке довео два лава и три тигра и пустио их у шуму свог имања у Минској губернији. „Гувернер је готово са целим пуком кренуо у лов на њих. Настала је права пометња.“ Сличну узбуну изазвали су и повици једног радника у Александровском парку: „Звери! Тигрови беже!“ „Међу женама је завладала паника“, закључио је новинар.

Лов на лепотице у високим друштвеним круговима изгледао је нешто другачије. Генерал Кејсутов, велики хедониста, на једном пријему дуго је држао здравицу, док су му све време доливали вино у чашу. Када је најзад довољно попио, завршио је речима: „Не одузимајте нам вино и жене!“ А потом је наздравио дамама које су биле присутне.

Забава за свачији укус

Публика је волела да заголица себи машту, нарочито када је реч била о тада веома популарним сеансама са призивањем духова. За једну од њих, коју је приређивао познати медијум Јан Гузик, писало се да се „дух Шварценберга више пута појављивао, свирао мандолину и приређивао необичне светлосне призоре“.

У једном московском биоскопу, публику су привлачили Папуанци са Нове Гвинеје, представљени као припадници „најдивљијег племена на свету“. Даме су поглавици Лакију куповале банане, а он се одушевљавао њиховим модерним шеширима — „високим као Ајфелова кула и са ободима широким седам десетина“. У тим необичним украсима за главу препознавао је нешто блиско и са дечјим усхићењем радовао се када би му поклонили огромно перо или укосницу на коју је могао да наниже читавог вепра.

По најновијој моди

Осећај за лепо понекад би издао и оне који су слепо пратили моду, па су настајале и прилично необичне сцене. Московски репортер писао је о дами која је у Бољшој театар дошла у хаљини са великим изрезима напред и позади, са жутом периком и лицем напудерисаним попут маркиза из времена Луја XV. „За несрећном дамом ишли су готово као за белим слоном: престизали је, загледали, завиривали, смејали се у лице...“ Једном приликом у Маријински театар стигла је дама у ултрамодерним широким панталонама, што је изазвало велико узбуђење међу публиком која је пристизала на представу. Мода 1911. године била је ипак превише смела за царске театре, па гледатељки у таквој одећи нису дозволили да уђе, оценивши њену одећу као неприкладну и неозбиљну.

Али, свега неколико година касније, тон новинских текстова се променио. „Хаљине нема испод 250 рубаља“, запрепашћено је извештавао новинар са модне вечери коју је приредила балерина Тамара Карсавина. Била је 1916. година, Први светски рат био је у пуном јеку, а у позоришним ложама — свуда само сјај драгог камења и шуштање свиле и броката. „На дијамантима ове даме могла би неколико година да се издржава војна болница“, негодовао је новинар. „Циљ ове вечери био је да се покаже да руски уметници и модни креатори могу да осмисле једнако раскошне костиме као и они из Париза, али и да руске даме могу на руске хаљине да потроше исте хиљаде рубаља као и на оне из Париза!“