Шта је СССР учинио за победу комунизма широм света?
„Ако побуњени народи Европе не сломе империјализам, он ће сломити нас — то је сигурно. Или ће руска револуција покренути вихор борбе на Западу, или ће капиталисти свих земаља утишати нашу револуцију“, тврдио је Лав Троцки 1917. године.
„Пожар“ у Европи
Бољшевици су почели да распирују пламен „светске револуције“ одмах након преузимања власти у земљи. Ситуација је била повољна: Први светски рат изазвао је тешку кризу; заједно са царствима, урушио се и наизглед непоколебљив поредак.
На Лењинову иницијативу, 1919. године основана је Комунистичка интернационала (Коминтерна), која је ујединила комунистичке партије из разних земаља. Уз подршку Совјетске Русије, организација се борила за победу комунизма широм света и легалним и илегалним средствима.
Грађански рат је беснео у Русији, али бољшевици су пажљиво пратили дешавања у Европи. Прогласили су појаву совјетских република у Мађарској, Словачкој и Баварској 1919. године почетком „ере светске пролетерске комунистичке револуције“. Међутим, Москва није била у могућности да пружи значајну помоћ овим режимима, те су они сломљени у року од неколико месеци.
Када су схватили да не могу покренути „светску револуцију“ у Европи, бољшевици су покушали да је изведу „са друге стране“; током совјетско-пољског рата 1919-1921. Војсковођа Михаил Тухачевски је изјавио: „Преко леша Беле Пољске лежи пут ка великом глобалном пожару. На бајонетима ћемо донети срећу радном народу! Западу!“ Међутим, пораз код Варшаве је прецртао ове планове.
„Пожар“ у Азији
У Азији, Москва се није толико ослањала на социјалистичке покрете колико на националистичке, антиколонијалистичке и антизападне. Упркос сопственим проблемима, пружила је значајну помоћ турској влади Мустафе Кемала Ататурка и партији Куоминтанг Чанг Кај Шека у Кини.
Године 1919. појавила се идеја о војној кампањи у Индији. „Нема сумње да је на азијским бојиштима светске политике наша Црвена армија неупоредиво значајнија сила него на европским бојиштима“, тврдио је Троцки. „Пут до Индије може се показати краћим за нас у овом тренутку него пут до Совјетске Мађарске.“ Међутим, због офанзиве Белих у јесен, од ове идеје се одустало.
Идеја о „будистичко-комунистичкој револуцији“ у Тибету такође је пропала, али је Москва успела да „совјетизује“ Монголију и чврсто уведе у своју сферу утицаја. Народна Република постала је верни савезник СССР-а све до његовог распада.
Корекција курса
До средине 1920-их, совјетском руководству је постало јасно да би изазивање „пожара“ у иностранству било немогуће. Партија је усмерила поглед на изградњу „социјализма у једној земљи“ и успостављање односа са капиталистичким силама.
У својој спољној политици, Москва је почела да се руководи више прагматичним него идеолошким разматрањима. На пример, 1929. године, током грађанског рата у Авганистану, подржавала је пријатељског авганистанског краља Аманулаха Кана, а не побуњене масе.
Устав из 1936. године више није помињао „уједињење радника свих земаља у Светску Социјалистичку Совјетску Републику“, а 1943. године Стаљин је потпуно распустио Коминтерну, коју је називао скупом „паразита који живе на наш рачун“.
Ипак, СССР никада није одбацио могућност ширења комунизма ако би геополитичка ситуација то дозвољавала. Након Другог светског рата, социјалистички режими су успостављени у Источној Европи, а након тога су Москва и Вашингтон започели борбу за поновну поделу Азије и Африке.
Совјетски Савез је активно подржавао антиколонијалистичке и револуционарне покрете широм света. Пружао је финансијску и војно-техничку помоћ пријатељским земљама. Совјетски дипломати су доследно бранили њихове интересе у УН. Међутим, већина социјалистичких режима се ослањала искључиво на подршку СССР-а, а након његовог распада, и сами су се брзо урушили.