Како су се у СССР-у против маларије борили нафтом и рибама
„Моје име је повремено и дневно: мучим свакодневно, два дана, три дана, четири дана и недељу дана... ломим кости, леђа, крста, главу, руке, ноге… лежем човеку испод ребра, уз срце… исцрпљујем га, уносим у њега тугу, досаду, жалост, бригу и сету…“ Овако је у апокрифној причи описана тропска грозница, познатија као маларија.
Ова болест била је позната још у античко доба, али је чак и крајем XIX века представљала праву пошаст. Од ње се боловало у Поволжју, на Јужном Уралу и дуж обале Црног мора, а епидемије су избијале чак и у Москви. Александар Бестужев-Марлински, који је служио у гарнизону у Гагри, писао је: „…Грозница бесни толико да сваке године умире по један и по састав гарнизона, док се остали извлаче само са смртоносним застојима или воденом болешћу. Једном речју, Гагра значи смртну пресуду.“ За три године од тамошњег батаљона, који је бројао 640 људи, преживело је свега стотину. Почетком XX века у Русији је од маларије годишње оболело најмање 3,5 милиона људи. Лечење се обично вршило кинином, леком направљеним од коре цинхоне, али након револуције чак је и њега постало тешко набавити.
Уместо лечилишта — болница
Бактериолог Сергеј Соколов, који је преузео одговорност за туристички округ Туапсе 1918. године, нашао се задужен не за црноморски рај, већ за прави епицентар епидемије. Године 1920, локалне болнице, са нешто више од двеста кревета, лечиле су преко две хиљаде људи - цивила и војника. Према речима савременика, пацијенти су довожени дању и ноћу; није било довољно простора, па су спавали на улицама.
Соколов је одлучио да се не бори само против болести већ и против њеног узрочника — комараца који преносе маларију. У влажној клими црноморског приморја они су се осећали као код куће и лако размножавали у речицама које су повремено пресушивале, изворима, каналима за наводњавање, мочварним пределима Имеретинске низије, ушћима река Хосте и Сочија, као и на територији Абхазије. Најтоплији месеци били су уједно и периоди наглог пораста броја оболелих. Почеле су да се отварају противмаларијске станице, чији је задатак био да сузбијају преносиоце болести, откривају и лече оболеле, као и да спроводе научноистраживачки и просветни рад.
Стајаће воде поливане су нафтом или керозином, јер је танак слој на површини уништавао ларве комараца. Копани су одводни канали, а грађени нови канализациони и водоводни системи. Мочваре су исушиване, а на њиховом месту сађени су еукалиптуси и платани, дрвеће које упија велике количине воде и не дозвољава мочварама да се поново створе. Само у Абхазији, Аџарији и западној Грузији 1935. године засађено је пола милиона садница еукалиптуса. Дрвеће је брзо расло, па су се убрзо на месту некадашњих мочвара појавили шумарци и сеновити дрвореди.
Рибе против комараца
Још један савезник у борби против маларије стигао је из Италије. Директор Сухумског института за тропске болести Николај Рухадзе отпутовао је 1925. године у Рим, у Институт за микробиологију, како би се упознао са искуствима италијанских стручњака. Испоставило се да се против ларви комараца који преносе маларију веома успешно може борити риба — гамбузија. У СССР је допремљено 153 примерка, који су затим насељени у воде Сочија, Кавказа, Абхазије и других области погођених маларијом. Запослени у противмаларијским станицама развозили су рибе у теглама по различитим крајевима и делили их мештанима. У акцију су укључени чак и школарци, који су се са одушевљењем прихватили игре „рибице против комараца“ и пуштали гамбузије у све доступне воде — од бара до мора.
Мала гамбузија могла је да поједе и до три стотине ларви дневно, а уз то се веома брзо размножавала. Прождрљивим рибама комарци готово да нису имали никакве шансе. До 1941. године број оболелих од маларије на црноморском приморју осетно је опао: током једне сезоне бележено је свега неколико случајева. Године 1955. у Абхазији није забележен ниједан случај оболевања, а већ наредне године исто се догодило и у Сочију. Године 1960. маларија је званично искорењена у СССР-у.