Зашто су се џепароши сматрали аристократијом у Русији?

До почетка XVIII века руска одећа није имала џепове, па су људи новац носили у новчаницима (мошне) причвршћеним за појас (мешочке на поясе). Због тога су се они који су крали новац из таквих кесица називали мошенники. Управо се из тог назива развила руска реч за преваранта — мошенник.

Већ током XVIII века, начини вршења крађа толико су се разликовали да су захтевали посебне вештине и искуство. Тако је дошло до поделе међу преступницима. Једни су се специјализовали за крађу новца из туђих џепова, други су крали у јавним купатилима, са запрежних кола и кочија, док су се остали бавили уличним пљачкама, провалама у куће и разбојништвом.

Ова врста крађе нарочито се проширила у XIX веку, када је папирни новац постао заступљенији, а у градовима се повећао број имућних становника. Почетком XX века Санкт Петербург важио је за један од најкриминалнијих градова Европе, јер је престоница привлачила људе из различитих крајева царства. Године 1900. окружни суд у Санкт Петербургу разматрао је 227 предмета за убиства, 427 за разбојничке нападе, 1.171 предмет за наношење телесних повреда и 2.197 случајева крађе.

Ипак, крадљивци који су се служили овом методом убрајали су се међу највештије преступнике. У незваничној хијерархији заузимали су посебно место: сматрани су вештијим од разбојника и убица, али су се налазили испод варалица које су се бавиле картама и фалсификатора новца. Физичко насиље, а нарочито убиство, сматрали су недостојним поступком. Убице нису поштовали и сврставали су их на најнижи степен преступничке хијерархије.

Крађа новца из туђих џепова захтевала је готово уметничку вештину. Најважније способности биле су спретност руку, умеће одвлачења пажње и сналажење у гужви. Понекад су се користили и посебни алати, попут пинцета, удица за пецање, клешта и ситних сечива.

Обука је почињала још у детињству. У већим градовима Руског царства постојале су тајне „школе“ у којима су искусни лопови обучавали млађе нараштаје. Старији преступници качили су звончиће на капуте и учили дечаке да из џепа извуку новчаницу, а да притом не зазвецка ниједно звонце.

Посебне вештине и славна имена

Марвихеры — представљали су елиту лоповског света предреволуционарне Русије. Назив потиче из јидиша מרוויחער и означава лопова. За разлику од осталих крадљиваца, деловали су у ресторанима, позориштима и на изложбама. Одликовали су се углађеним манирима и познавањем страних језика. Према „Приручнику за полицију са фотографијама професионалних преступника“ из 1903. године, били су издвојени као крадљивци највише класе. Многи су путовали из града у град и слободно се кретали по Европи, делујући као професионални крадљивци на међународном нивоу. Писац Александар Куприн овако је описао марвихера у својој причи „Лопов“ из 1897. године: „Низак је растом, мршав, спретан и брзих покрета.“ Марвихер никада није ишао у крађу сам. Са собом је водио помоћника или помоћницу, често своју љубавницу.

Ширмошники — мајстори прикривања. Служили су се огртачем, новинама или букетом као заклоном. Прилазили би жртви у гужви, на улици, у позоришту или у јавном превозу, држећи испред себе новине или капут пребачен преко руке. Иза тог заклона неприметно би завлачили руку у горњи џеп сакоа или капута. Жртва није примећивала покрете њихове руке, док околина није увиђала шта се догађа. Ови крадљивци ослањали су се на спретност прстију и способност одвлачења пажње. Такав начин крађе сматран је нарочито вештим и цењеним јер је захтевао глумачки дар, прибраност и брзе реакције.

Трясуны —  деловали су у гужви, најчешће у јавном превозу, на железничким станицама и у препуним вагонима. Припијали би се уз жртву и наглим, али прецизним покретима покушавали да из унутрашњих џепова извуку новчаник. Често су радили у пару: један би одвлачио пажњу или гурао жртву, док би други претраживао њене џепове. Сматрани су својеврсним „радницима“ преступничког света — њихов начин рада био је грубљи, али је доносио редовну зараду.

Писари — познати и као резачи, секли су одећу или торбе како би дошли до новца. Њихов главни алат називао се „писка“ — новчић чија је ивица била наоштрена попут жилета или мало сечиво скривено у прстену или наруквици.

Ночники —  крали су од људи који су заспали у возовима, на станицама, у прихватилиштима, крчмама и гостионицама. То су била места на којима су уморни или пијани путници често спавали у јавности. Крадљивац би пришао уснулој особи и претварао се да покушава да је пробуди или да јој поправи одећу, док би јој за то време претраживао џепове и узимао драгоцености.

Хипесные воровки —  девојке ниског морала које су се упознавале са богатим мушкарцима, а затим их поткрадале. Назив потиче од лоповског жаргона, а повезује се са речју која у јеврејском језику значи „тражити“. Обично су радиле у пару са саучесником, званим „мачор“, који је надзирао посао своје „мачке“. Док би жена забављала муштерију у соби, њен партнер би претраживао џепове одеће остављене у предсобљу и узимао новац, сатове и драгоцености. Најуспешније међу њима успевале су да стекну знатно богатство. Тако је чувена петербуршка крадљивица Марфушка до почетка XX века наводно стекла капитал од 90.000 рубаља, док је њена колегиница Соњка Синичка сакупила 25.000 рубаља и тим новцем отворила модну радионицу. Овакви преступнички парови најчешће су откривани због свађа око поделе плена. Незадовољне жене понекад су пријављивале своје саучеснике полицији.

Лоповски свет имао је и своје звезде. Име Вањке Каина, односно Ивана Осипова (1718 — после 1755), привлачило је пажњу јавности још за његовог живота. Власти су га званично признале као доушника. Користио је своје везе и познавање преступничког света како би помагао у борби против других преступника, делујући на неки начин попут истражитеља. Тако је организација московског лоповског подземља неочекивано утицала на развој криминалистичке истраге у Русији. Најпознатија крадљивица предреволуционарне Русије била је Соњка Златна Ручица, чије је право име било Шејндља-Сура Лајбова Соломонијак-Бљувштајн (1846–1902). Почела је да краде још у детињству, узимајући новац из џепова трговаца на пијаци. Када је одрасла, научила је да сакрива дијаманте испод ноктију. Била је позната као „краљица одеских крадљиваца“ и могла је да се преруши у отмену даму, монахињу или обичну служавку.

Неписани лоповски кодекс

Лоповском свету углавном су се прикључивали људи потиснути на друштвену маргину: одбегли војници, становници градова који су изгубили везу са својом заједницом, сељаци, бивши радници у мануфактурама и сирочад. Међу преступницима је било много градског становништва, а не само људи који су дошли из провинције у потрази за бољим животом. Многи су на пут преступа кретали још у младости, често због тешких животних околности.

У предреволуционарној Русији постојао је и неписани кодекс понашања за крадљивце који су се служили овим начином рада. Према њему, лопов није требало да ради поштен посао, који се у том окружењу сматрао занимањем за наивчине, нити да убија или отворено пљачка. Његово главно „оружје“ били су спретност руку и способност да неприметно одврати пажњу жртве. Постојала је и строга забрана крађе од других лопова или припадника сопствене групе. То правило чувало је међусобно поверење и омогућавало им да раде заједно.

Друго правило налагало је да се жртви не узима сав новац. Лопов је требало да јој остави бар нешто за храну или превоз. Тако се смањивала могућност да покрадена особа крене у потеру или подигне узбуну. Искусни професионалци, нарочито они старији, настојали су да избегавају старе и сиромашне људе. Њихове мете углавном су били имућни господа која су могла да поднесу губитак новчаника. Овај кодекс допринео је томе да се ови крадљивци сматрају „најугледнијим лоповима“. Чак су и полицијски службеници признавали да заузимају посебно место у преступничком свету.

Ситуација је почела да се мења у лето 1908. године, када је усвојен закон о организовању криминалистичке истраге и када су при полицијским управама почела да се оснивају истражна одељења. Крадљивци који су се служили овом методом тада су сврстани у исту групу са крадљивцима коња и провалницима. Против њих је покренута права полицијска офанзива.