Како је кмет постао руски „краљ вотке“

Захваљујући својој сналажљивости и напорном раду, постао је један од најбогатијих људи у земљи. Штавише, његова почетна тачка је била прилично повољна. Уз дозволу земљопоседника, његов отац и стричеви, док су још били кметови, почели су да се баве винарством. Били су толико успешни да су купили слободу за себе и све своје рођаке, укључујући и Петра.

Као младић, радио је као службеник у винској радњи свог ујака, а до тридесете године му је отац поверио сличну радњу на управљање. Захваљујући предузетничком духу, брзо је стекао неколико малопродајних објеката, па чак и малу фабрику.

Убрзо су вотка, вино и ликери припремљени по Смирновљевом рецепту освојили Москву. Све је то било захваљујући фанатизму предузетника — лично је проверавао квалитет и укус сировина и није штедео новац у набавци и испоруци потребног биља и бобица из најудаљенијих крајева. Смирнов се такође показао као мајстор маркетинга — лепили су флаше ликом његове главне продавнице и ангажовали људе да иду у крчме и гласно захтевају „Смирновку“.

Многи су сањали да раде за „краља вотке“ — његове фабрике су биле вођене принципом „срећан радник је ефикасан радник“. Тамо никада није било никаквих скупова, протеста или штрајкова.

Смирнов је освојио све најпрестижније награде на међународним изложбама, а 1886. године постао је добављач царског двора. До краја 19. века, његова компанија за вино и вотку, са 5.000 запослених, постала је највећа по производњи и један од највећих пореских обвезника у царству.

Смирнов је умро 1898. године. Након револуције 1917. године, његова компанија је национализована. Потомци „краља вотке“ напустили су Русију и оживели његов посао под брендом Smirnoff. Данас је у власништву Британаца.