Да ли Руси икада своју земљу називају „Мајка Русија“?

Шта замишљате када чујете речи „Мајка Русија“? Огромна поља и дивље шуме? Војна моћ? Црвене заставе које се вијоре над војницима који марширају? Можда мало алкохола или пуно снега...? Да, баш тако. Такве слике, иако веома популарне, пуне су културних клишеа. Баш као приказивање Француске где сви носе беретке, софистицирано једу багете, пију вино и стално спавају!

Ствар је у томе што је сам назив „Мајка Русија“ културни клише, и обично га користе само странци. И док је у реду поменути „Мајка Русија“ док се говори енглески – Руси ће сигурно разумети израз – директне аналогије на руском ће нам звучати чудно.

Застарео израз

Најближи могући израз, који би дословно значио „Мајка Русија“, био би „Матушка Русија“ – али ако га употребите, звучаћете као брадати патриота из 19. века из Руског царства, који је живео под владавином неколико Романових и вероватно чак лично срео Достојевског и Толстоја. Нико то никада не каже, осим ако није ироничан. 

Па које речи уместо тога користимо када говоримо о нашој земљи на патриотски начин, наглашавајући да то није само Русија, већ да је то наша родна земља одакле су наши преци и одакле су сахрањени? Можете рећи „родина“ (реч настала од „род“, „породица“ на староруском) – то је најприкладнија и најчешћа реч, која се преводи као „домовина“. Други аналог је „отечество“, што дословно значи „отаџбина“, „земља наших очева“ – мало претенциозно, али такође у реду. Али никада „Мајка Русија“!

Мајчински симбол

Ипак, све горе наведено не значи да концепт Русије као Мајке не постоји – ради се само о одређеној употреби речи. Историјски гледано, персонификација домовине као мајчинске или очеве фигуре увек је била важна – не само у Русији.

„Митолошке идеје о родном тлу као извору рођења, као извору плодности и обиља, популарне су међу бројним народима“, пише професор Олег Рјабов са Санктпетербуршког државног универзитета, аутор неколико радова о симболима у политици.

Што се тиче Русије, Рјабов наглашава да је приказивање земље као Мајке било посебно важно за ову земљу од 18. до 19. века, због њених политичких неслагања (и ратова) са Западом.

Како се Запад сматрао рационалним, прагматичним, поносним и секуларним, руска држава је домовину позиционирала као љубавну, несебичну, скромну и религиозну – што је идеално било персонализовано у лику руске жене/мајке, објашњава Рјабов. Тај концепт се показао одрживим и инспиративним. На пример, симболична фигура домовине као жене која позива своју децу да је заштите била је од великог значаја током Другог светског рата.

Само погледајте чувени споменик „Мајка-Отаџбина зове“ у Волгограду (познатом као Стаљинград током СССР-а, где се одиграла једна од најинтензивнијих битака Другог светског рата и где су Немци претрпели пораз који је зауставио њихов напредак на исток). Жена са подигнутим мачем која позива свој народ да се бори против освајача свакако је велики патриотски симбол. Али опет, нико је није звао „Мајка Русија“ – само „Отаџбина“.