Како је „страдао Совјетски Титаник“

Када се брод удаљио око петнаест километара од обале, у њега је пуном брзином ударио теретни брод „Петар Васјов“. До кобног судара дошло је услед неисправности уређаја за пловидбу. Кроз насталу пробојину улазила је вода, брод се нагнуо на једну страну и почео муњевито да тоне. Нестало је електричне енергије, а стотине људи у доњим кабинама нашле су се у замци, у потпуном мраку.

„На палуби смо затекли расуло: једни су нешто викали, други вриштали, нервозно се смејали, мушкарци су палили шибице и упаљаче“, присетила се једна од путница, Екатерина Кишман.

Било је потребно свега осам минута да брод нестане под водом. Спасли су се они који су успели да уђу у чамце за спасавање или су се на време бацили у море.

„Скочио сам и почео да пливам што сам јаче могао, да се удаљим од брода који тоне, како ме не би повукао са собом када крене ка дну“, причао је Владимир Пузирко. „Окренуо сам се и видео како брод ‘пропада’ у воду. Тада је и мене повукло надоле. Толико сам желео да живим да сам из све снаге почео да се отимам морској бездани ка површини… и изронио сам!“

Први у помоћ приспео је „Петар Васјов“. Убрзо су из Новоросијска стигли и други бродови. У погибији „Совјетског Титаника“, како су брод прозвали, живот су изгубиле 423 од укупно 1.243 особе.

Одговорност за трагедију посебна комисија приписала је капетанима. Један се превише ослонио на технику, док је други, у тренутку опасног приближавања бродова, напустио командни мост, показавши „самозадовољство и немар“. Обојица су осуђена на по петнаест година затвора, али су 1992. године пуштени на слободу.

У прво време из потонулог брода извлачена су тела, али су после погибије двојице ронилаца радови обустављени. Тако је за 64 људи „Адмирал Нахимов“ заувек остао заједничка гробница.