Да ли је у новој серији „Пони“ приказана права Москва и СССР?

Совјетска Москва, 1970-е године. Двоје запослених у америчкој амбасади (уједно и агената ЦИА) гину под неразјашњеним околностима. Њихове супруге желе да открију шта се заиста догодило и саме се пријављују за рад у служби. Хладни рат је у пуном јеку, али девојке, без икакве обуке, почињу да раде „на терену“. Једна од њих чак се представља као Рускиња и покушава да заведе агента КГБ-а како би из њега извукла тајне информације. То је основна поставка новог серијала „Пони“ телевизијске платформе Peacock.

Хејли Лу Ричардсон као Твила, Емилија Кларк као Би

PONIs (Person of No Interest) означавају особе које не представљају интерес за обавештајне службе. Управо такве — потпуно безначајне у очима служби — изненада постају две Американке у совјетској Москви седамдесетих година.

Ломљени руски са јаким акцентом

„Мајку ти, дај ми моја јаја“, — тако јунакиња Емилија Кларк, на ломљеном руском и са изразитим акцентом, расправља са продавачицом, која јој, узгред, одговара исто тако. Уопште, сви „Руси“ у серијалу говоре руски језик са веома јаким акцентом. Због тога покушај јунакиње Емилије Кларк да се представи као Рускиња делује, у најмању руку, чудно и неубедљиво.

Хејли Лу Ричардсон као Твила

Детаљи и амбијент

Емилија Кларк као Би, Артјом Гилз као Андреј

У серијалу нема такозване „лажне ћирилице“, којом често греше амерички филмови — сви руски називи и натписи написани су исправно. Чак су и совјетски слогани и плакати који се појављују успут — на свом месту. Истина, израз „совјетски паб“ делује као чист оксиморон. Али, могуће је да су запослени у америчкој амбасади заиста знали за неко такво тајно место у престоници СССР-а.

Ипак, ентеријери совјетских станова само издалека подсећају на стварност. Совјетске даче, барови, ресторани и костими ликова такође су интерпретирани прилично слободно. Све је стилизовано у духу касних седамдесетих, али је веома далеко од стварне совјетске свакодневице.

Совјетска „Москва“

Уводни кадрови серијала делују обећавајуће и остављају утисак да је совјетска стварност реконструисана пажљиво и веродостојно. Али онда почиње… Мађарска. Серијал је сниман у Будимпешти, па „совјетска Москва“ сувише личи управо на тај град. Ако се изузме неколико стварних кадрова локација, попут Црвеног трга (и то без ликова), све остало уопште не подсећа на Москву.

Потпуни „кринџ“ су тренуци у којима се усред улице изненада појављује Храм Василија Блаженог или Црвена звезда Кремља. Ни познате московске локације нису се потрудили да верно прикажу — на пример, култни ресторан „Прага“ у серијалу изгледа овако:

Снимак екрана из ТВ серије ПОНИ

Иако у стварности изгледа овако:

Зграда ресторана „Праг“ у улици Арбат, у центру Москве.

А ГУМ, легендарни робни дом на Црвеном тргу, у „Понију“ изгледа овако и, из неког разлога, налази се у некаквој Макаровој улици:

Снимак екрана из ТВ серије ПОНИ

Подсећамо да ГУМ у стварности изгледа овако:

ГУМ

Чувене Сандуновске бање снимане су у будимпештанским Сечењијевим купатилима — сувише препознатљива локација.

Снимак екрана из ТВ серије ПОНИ

Пропагандна карикатура о Русима као негативцима

У серијалу има мноштво антисовјетских пасажа. Москва је директно названа „најстрашнијим и најужаснијим местом“. У америчкој амбасади зими, наводно, искључују грејање, па се јадни дипломати смрзавају. КГБ је приказан као отелотворење зла које прислушкује апсолутно све, а његови агенти су ужасни „лоши“ Руси који убијају без разлога (агенти ЦИА, наравно, представљени су као веома фини момци).

„Пони“ је још један амерички шпијунски серијал пун грешака и нелогичности. Иако је заплет прилично занимљив, поново гледамо шаблонске приказе „лоших Руса“, типичне за шпијунске филмове из времена самог Хладног рата. И прилично је изненађујуће видети то поново — у 2026. години.